и једна моћна задруга који су запошљавали око 1000 радника. Данас у једној стамбеној згради у којој је живело 14 породица, сада живи само један човек, а кафана је сведок када је у овом месту кључао живот.

Данас у овом селу нема телевизијског сигнала, од две фабрике остале су само рушевине, а стамбена зграда у центру у којој је живело 40 душа, данас има само једну и то Драгана Бјелановића. Сада док се у великим градовима стискају у становима од 30 квадрата, Драган на располагању има целу зграду и успомене.

„Радио сам у кафани где је било запослено тридесет двоје радника, а нисам успевао да добијем слободан дан за славу. Јасеново је било јаче од тадашњих великих градова Србије. По 600 оброка смо делили дневно. Седам аутобуских линија је било, све они велики, дупли аутобуси, пуни људи. А сада немам коме да кажем `добро јутро` и `добро вече`”, рекао је Драган додајући да није поштарке ћутао би све време.

„Два дана ћутим, не проговарам, пролазим селом у нади да ће неко наићи па да проговорим са њим реч две, да поштарка не долази у село чини ми се да бих заборавио и да причам. Мој тата је говорио `сине од самоће ништа црње нема`, сада сам схватио шта то значи”, навео је Драган.

Он је за сада једини чувар заборављеног места које је било познато широм бивше Југославије.

„Поред фабрика, имали смо и војни магацин. У њему је било свега од игле до локомотиве. Све се овде откупљивало, сир, кајмак, кромпир, шипурак, клека… Било пара, штедело се у банци. Сада ни пара, ни људи, ни банке… И да није ове полиције повремено у центру за обуку, овде се не би нико жив чуо. Ја тако када они дођу на обуку посматрам их са прозора и присећам се срећних времена када се жагор људи чуо са свих страна”, прича Драган.

Глас западне Србије