Сваког пролећа прелазили су Дрину између Благовести и Ђурђевдана, а враћали се између Митровдана и Аранђеловдана, али и касније због уговорених послова и благих зима.

Дрину су прелазили у групама по 50 до 100 људи скелама код Љубовије, Вишеграда и Зворника. Према податку турског ђумуркџије код Љубовије једног пролећа у четвртој деценији 19. века "превезао је у Србију 700 неимара". Други запис каже да је Ваљево деценијама било састајалиште мајстора...

Овако у књизи "Осаћани, наслеђе генерацијског искуства", ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић чува од заборава врсне неимаре из Осата, области у североисточној Босни, са леве стране реке Дрине, на њеној великој кривини између Вишеграда и Сребренице. Подсећајући да су у печалбу ишли далеко од Скелана, Братунца и других места завичаја, он пише да су градили у Србији, све до Мораве, али и широм Босне и Приморја и тако оставили препознатљив печат у традиционалном српском градитељству.

- Задојени традицијом и наслеђеним вредностима патријархата, стварајући снагом индивидуалне креације и колективним прегалаштвом, Осаћани су родоначелници једне нове градитељске епохе. Запамћени су, пре свега, по кућама осаћанкама, са високим и стрмим крововима. Њима се приписује конструкција четвороводних, високих кровова, покриваних шиндром од храста, бора, јеле, а тамо где није било квалитетног дрвета покриване су танким каменим плочама из мајдана каменог шкриљца. Куће складних пропорција, са једноставним распоредом простора и топлином, грађене су по мери човека и природе - наглашава Милосављевић, аутор књиге у издању ужичког Народног музеја и Националног парка "Дрина" из Сребренице.

Кућа осаћанки, као и колиба и вајата, има још у скромним етно-парковима отвореним у последњим деценијама на територији Републике Српске. Знатно више сачувано их је на Златибору, где су Осаћани предали занат у руке мештана. Овде им је век продужио етно-музеј "Старо село Сирогојно".

Црква брвнара у Дубу / Фото: Из књиге "Осаћани"

Прекодринским дрводељама славу су донеле и цркве брвнаре, са стрмим крововима, који и по неколико пута надмашују основну висину објекта. Монументалне кровне површине у Дубу, Такову, Брезни, Сечој Реци, Јарменовцима, заобљене на западној и источној страни, наткривају, како каже аутор, попут огромних кишобрана. У овим духовним седиштима посебна пажња поклањала се декорацији, коришћењем мотива из народног стваралаштва.

- Осаћани су и градитељи познатих објеката у Београду - Велике касарне и Краљевог дворца (познатијег из Мајског преврата), затим кнежевских конака, кућа нахијских кнезова, српских кућа у Ваљеву, Мионици, Ћелијама, Крчмару и бројних стамбених објеката чији је власник био кнез Милош Обреновић. Подизали су и џамије, текије, медресе, а посебно су били вешти у градњи џамија са дрвеном мунаром - истиче Драгиша Милосављевић.