села на коју је
катанац стављен пре двадесетак година,
па једини ђак Немања Бојовић неће више
морати да путује 20 километара на наставу
у Радијевиће јашући кроз врлети Златара
на голим леђима коња Цига.
План је и да се
једна од две учионице претвори и спомен
собу славном земљаку војводи Петру
Бојовићу, а мештани се надају да ће са
школом оживети и село.
Шестогодишњи
Немања Бојовић који ће на јесен у први
разред и његова две године млађа сестра
Милица једина су деца у селу Мишевићи
са око 80 становника. Недавна репортажа
у "Блицу" о невољама предшколца са
Златара ганула је многе, па су мештани
засукали рукаве а помоћ обећали општина
и донатори.
- Радујем се јер
нећу више морати да устајем у пола пет
како бих ишао у школу, а имаћу и више
времена за игру са сестром Милицом. Пут
до Радијевића јесте дуг а зимус је било
и доста хладно, али волим школу и није
ми тешко. Жао ми је само што у Мишевићима
неће бити друге деце у школи. У Радијевићима
нас је троје и лепо се дружимо - каже
Немања.
Школа ће им сада бити пред вратима: Немања и Милица (фото: Ж. Дулановић)
Школа у Мишевићима
својевремено је имала преко 60 ђака у
четири разреда, а затворена је крајем
деведесетих јер у селу није више било
деце стасале за школу. Уколико све буде
текло по плану, у септембру ће се опет
огласити школско звоно будећи наду у
опстанак села.
Не морају више
да страхују од звери
- Кућа нам је
одмах иза брда па ће Немања на наставу
у реновирану школу моћи да иде сам, а ја
ћу имати више времена за пољопривреду
која нам је једини извор прихода. Због
звери и других опасности на путу сада
га свакодневно пратим на предшколску
наставу у Радијевиће - каже Немањин отац
Јозо Бојовић (59).
Мајка малог
Немање је из Албаније, а у Мишевиће се
удала пре седам година и родила двоје
деце.
- Више млади
брачни парови неће морати да беже у град
ближе школи, а надамо се да ће бити и
више свадби. Мада је у селу тридесетак
момака последња је била пре две године.
Мишевићи су били без школе и пута па
девојке нису хтеле из града ијако је
овде пуно лепше. Мада имам породичну
кућу у Новој Вароши и ја сам судбину
везао за село и планирам да ту оформим
и породицу. Са млађим братом на дедовини
сејем кромпир и гајим двадесетак говеди,
од чега десет музних крава, и свој сам
газда - каже Милош Бојовић (25).
Школска зграда
површине 160 квадрата зидана је пре шест
деценија од камена из локалног мајдана,
а њено реновирање ће коштати око четири
милиона динара. Под њеним кровом биће
и просторија за заједничке потребе
мештана.
- Спомен соба
коју ће експонатима опремити Војни
музеј биће део туристичке понуде, а у
близини је и спомен чесма коју смо
озидали такође у част нашег Мишевчанина,
војводе Петра Бојовића. Уз помоћ државе
асфалтирамо и два и по километра пута
преко Златара, па ће до села стизати
брже и лакше и купци пољопривредних
производа - каже покретач акције Радојко
Чоловић.
У матичној
Основној школи „Момир Пуцаревић“ у
Акмачићима кажу да чине све да уз помоћ
општине и просветних власти олакшају
муке ђацима из планинских села и њиховим
родитељима.
- Пре две године
смо отворили и четвороразредо одељење
у Радијевићима за два ђака. Надамо се
да мале сеоске школе имају будућност,
јер је све више младих брачних парова
који би да живе на селу - каже директор
школе Леко Колашивнац.
Извор - Златаринфо