Вељко Лаковић који има тек 15 година са три године старијим братом Стефаном иако тек стасали, старе су дрвосече са дебелим жуљевима на длановима.

Вељко Лаковић у шуму је од своје 10 године од када је научио да барата моторном тестером, фото: ГЗС

„Сад побијамо бион он се удара у дрво да би се лакше провукао влачек, јер је тако лакше, него да се влачек провлачи испод њега. Када је већи трупац, дрво притеже и не можео да подвучемо влачек”, прича Стефан као већ довољно искусан радник.

Стефан Лаковић иако се школује у Ужицу, сваки слободан тренутак користи да дође у Лијепу раван да помогне родитељима у шуми, фото: ГЗС

На тешке послове навикао је и Вељко који је у шуму од малих ногу.
„Прва сам година средње школе и ово ми је занимација. Када се гледа са стране чини се да је тежак посао, али временом постаје навика. А и волове са којима свакодневно радимо обожавам, они су исто што и људи”, прича Вељко који од десете године је задужен да води волове, обаљује и креше стабла. Чим га је отац научио да ради са моторном тестером повео га је у шуму.

Милијан је глава куће и највећи део посла прихвата на своја леђа.
„Рад у шуму је прилично тежак, али ја сам навикао радим то већ 20 година, деца како расту и они уз мене. После школе и викендима самном су у шуми. Углавном стабла извлачимо воловима. Сви су укључени и супруга. Немам пуно земље па морамо да радимо у шуми”, каже најстарији Лаковић додајући да сви морају да слушају па и волови.

Милијан Лаковић већ 20 година ради у шуми, фото: ГЗС

„Понекад ми дође и неки друг па ми помогне. Следеће године, ако буде среће, да увећамо са још једним паром волова, јер са са њима човек може сам да ради, а са машинама је потребно више људи”, наводи Милијан који каже да је за њих ово фин посао јер је и лепа зарада.

Шумар за ове вредне људе има само речи хвале.

„Вредни су и млађих радника од њих нема, аи раде са воловима они мање штете наносе стаблима и шуми, машине више ломе. Овде сам да видим како су сложили шумски ред, да ли су гулили пањеве да ли је стабло добро окресано”, каже шумар Радован Шиљковић који наводи да је ово редовна дознака која се сваке године врши по одељењима.

Шумар Радован Шиљковић, никада није имао млађе дрвосече, фото: ГЗС

А да чељад буду сита брине мајка. Овог јутра златарском шумом ширио се мирис праве домаће пита.

„За мужа и децу оно што они највише воле, домаћа пита, ваљда им је то најлакше у шуми да једу. Тежак је овде рад. Момци право из школе иду у шуму на посао, не питају шта треба знају да морају. Никада им није тешко, раде од малена”, каже Мирјана.

Мирјана Лаковић, фото: ГЗС

Њен посао је да устане око пет, пола шест и да спреми све што треба да се понесе за храну као и да стоку намири кући.
„Све морам да завршим да би кренула са њима у шуму, јер је кратак дан па да би што више урадили. Боримо се док њих ишколујемо и док постану своји људи да могу да зарађују за себе на неки други, лакши начин. Млађи Вељко уписао је средњу школу у Новој Вароши и путује сваки дан, старији је у Ужицу у школи и он користи сваки слободан тренутак да дође да нам помогне јер зна да мора, јер нам је то једини извор прихода који имамо до сада”, прича Мирјана.

Неретко из планине и густе борове шуме одјекне песма мајке и сина која одзвања брдима и златарским долинама.

ГЗС