ученик Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић“ свира серенаде под прозором и звуцима своје виолине разгаљује многа срца, али на лица измами и по неку сузу.

Свој таленат одлучио је да несебнично подели са другима, али на један заиста јединствен начин. Са виолином у наручју и стиховима љубавних песама долази под прозоре како млађих, тако и старијих суграђана и суграђанки, враћајући у моду помало изгубљену романтику.

„Идеја је потекла сасвим случајно, када ме је другарица замолила да обрадујем и изненадим једну пријатељицу. Ја сам то раду учинио, а потом се прочуло и тако је цела ова прича кренула. Људи су почели да нас зову, мој пријатељ са гитаром и ја дођемо одсвирамо неку лепу песму и заиста буде догађај који се памти. Уживам ја док свирам, али и људи који слушају“, каже Андреј за РИНУ.

Како каже, у оваквим прликима најчешће се свирају љубавне песме, тихе да полако улазе у уши и отворе душу, из неких времена које памте старије генерације.

„Највише свирам хитове Томе Здравковића, Тозовца, Цунета Гојковића, али исто тако ме је пријатно изненадило с обзиром на светске трендове и музику која се слуша, то да млађе генерације воле Ђорђа Балашевића. Знају речи његових песама од почетка, до краја“, каже млади Чачанин.

Музика је његов живот, виолину свира од малих ногу и понекад вежба и по неколико сати дневно како би прецизно погодио сваку жицу и сваки тон. Кад је са другом почео да свира серенаде, новац им није био приоритет, већ само жеља да обрадују друге, али и да на тај начин још више развију свој неоспорни таленат.

„Када сам кренуо у овакву авантуру уопште ми није био у фокусу новац, када ме позову долазак не наплаћујем , већ то чиним из неког хобија као леп гест да орасположим пријатеље другаре и заљубљене парове, а ако они буду задовољни онда и бакшиш добро дође", изјавио је Андреј.

Највећа награда за овог младог виолинисту су осмеси на лицима људи и емоције које пробуди својим звуцима. Он на тај начин заувек остаје део њихових најлепших успомена.

ГЗС/РИНА