свештенство
у ослободилачким ратовима Србије
1804-1918”, чији аутори су Радован Пилиповић
и Милош Матијевић. Поставку је отворио
јереј храма Вазнесења Господњег, Слободан
Јаковљевић, уз благослов Његовог
Преосвештенства епископа жичког
господина Јустина.
Ово је
трећа изложба коју приређују архивисти
обновљеног Архива СПЦ, а један од аутора,
Милош Матијевић је пореклом Чачанин,
допринео је да она после Београда буде
приказана и у његовом родном граду.
С
обзиром да су у српској војсци присутни
још од подизања
Првог српског устанка 1804.
године, војни свештеници током ратова
нису имали потешкоћа са схватањем своје
улоге и задатака које су им постављале
војне власти. Својим ангажовањем они
су знатно
допринели очувању традиционалних
националних и верских вредности и
високог
морала
војника у најтежим приликама. Редовно
су били у првим борбеним редовима, или
у болницама уз рањене и оне на самрти,
освештавали
су војне
заставе, након чега су оне имале статус
светиња и чуване по цену живота.
На
преко 150 архивских докумената и фотографија
приказан је читав век српске историје
од почетка Српске револуције (1804.) до
завршетка Великог рата (1918.), кроз ликове
који су водили народ, од Хаџи Рувима,
проте Матије Ненадовића, Луке Лазаревића,
проте и војводе Милутина Илића Гучанина,
игумана Пајсија и ђакона Авакума, хаџи
Мелентија Павловића, архимандрита,
Нићифора Дучића, до митрополита Димитрија.
Највећи
појединачни страдалник у Првом светском
рату је Српска православна црква, по
досадашњим проучавањима погинуло је
или страдало на други начин 3.327, или 30%
од укупног свештенства. Можда
је мало познато да ниједна српска
пуковска застава током Великог рата
није пала у руке непријатељу и да је 239
војних свештеника, рабина, имама и
капелана допринело да уз бриљантни
официрски кор, храбре и пожртвоване
војнике и национално јединство духа,
из Великог рата не изађемо, физички и
духовно, уништени као народ.
Глас
западне Србије