и мејлова на паметним телефонима, застаните на тренутак и запитајте се када сте последњи пут написали нешто писаним словима и то на ћирилици. Без калиграфије или караснописа, чија дефиниција би се могла превести као уметност лепог писања, некада се није могла замислити комуникација међу људима. Писма су се писала дуго и пажљиво, пазећи на сваки знак и слово. Данас ова вештина живи само захваљујући малом броју ентузијастичних појединаца који желе да је сачувају од заборава и отргну из канџи модернизације. Наставница српског језика и књижевности, Аница Луковић, руководилац је радионице калиграфије и труди се да сву лепоту нашег националног писма и његовог писања пренесе на млађе генерације, а све у циљу очувања ћирилице.
Аница Луковић учи децу лепом писању, Фото: РИНА
„Данашња деца јако рано добијају телефоне, рукопис им се покварио и постао проблематичан јер све мање пишу, а све више куцакају на тастурама. Зато је превасходни циљ ове радионице да вежбају свој рукопис, да га усавршају, али и да науче како се то писало некад. Упознају се са краснописом средњег века, исписаним црквеним књигама, лепим калиграфским словима и исписивањем иницијала. Оно што је најважнија порука свима њима јесте да воле и чувају ћирилицу, која је најсавршеније писмо на свету јер један глас подразумева једно слово и то стално говорим мојим ђацима. Да чувају свој језик и не користе у скоро свакој реченици неки од англицизама који су нас преплавили”, рекла је за РИНУ наставница Луковић.
Упознавајући се са овом старом вештином, деца стичу основна знања лепог писања, али имати леп рукопис свакако не значи бити калиграф. За то су потребна додатна усавршавања, а овакве радионице су темељ који се касније код заинтересованих појединаца даље надогрђаује.
„Надамо се да ћемо ми као наставници успети деци да усадимо љубав према ћирилици јер само тако она ће живети. На тај начин чува се и српски идентитет јер још давно је и Вук Караџић рекао да све док говоримо и пишемо својим језиком тај народ постоји, кад се изгубе језик и писмо губимо и свој идентитет. Не смемо то допустити”, нагласила је Луковићева.
Због телефона су деца покварила и говор и рукопис, Фото: РИНА
Општина на западу Србије у којој се ћирилица пише срцем и чува као највеће благо
Као лидер у очувању ћирилице у Србији до сада се показала општина Бајина Башта на западу земље. Пре неколико година овде је почела са оџавањем манифестација Ћирилична баштина која слави српско национално писмо. Ту се, међутим није стало, па је у центру општине направљен Парк ћирилице у ком су клупе, мобилијар и инвентар управо у облику ћирличних слова, а поруке у овој мирној оази исписане су управо ћириличним писмом.
„Манифестија је настала на основу Декларацији о заштити и неговању ћирилице, а коју је једногласно усвојена на седници Скупштине општине. Овде се ћирилица пише срцем и циљ нам је да заиста Ћирилична баштина заживи, као манифестација која неће бити само локалног већ и националног и регионланог карактера. Надам се да ћемо из године у годину подизати ниво садржаја и да ће постати један од престижнијих догађаја на културној мапи Србије, јер овај сигурно то и заслужује. У плану је и изградња Музеја ћирилице у близини манастира Рача. Порука која се недвосмислено шаље из Бајине Баште јесте да морамо неговати наше писмо и чувати своју културу и традицију”, рекао је Синиша Спасојевић оснивач и организатор Ћириличне баштине.
Може се рећи да је Бајина Башта престоница ћирилице у Србији, али то не би требало ни да чуди јер је управо на њеној територији радила Рачанска преписавачка школа, формирана у 16. веку у истоименом манастиру, а све у циљу очувања црквених књига које су се нашле на удару турских освајача и неретко бивале спаљиване. Преписивачи су радили у манастирским келијама, за разлику од цариградских колега имали су само хартију и папир и све су обављали сами, а њихов рад био је надалеко познат и тражен, тако да се од продаје књига финансирао манастир. Недалеко од самог здања Раче, четрдесет минута хода уз истоимену речицу налази се скит Светог Ђорђа где су монаси такође радили.
Свештеник Слободан јаковљевић, Фото: РИНА
„Свака преписана књига одржавала је богослужење, а оно је држало српски народ на окупу. Рачани су први који преписују народним језиком, а Гаврил Стефановић Венцловић први је који разликује слова ч, ђ и ћ скоро сто година пре Вука Караџића. Турски путописац Евлија Челебија записао је да се око 300 монаха скривених у густој шуми код Скита Светог Ђорђа, бавило преписивањем. Они су са српским народом живели ту око 40 година, радили су и стварали. Преко дана бавили су се сточарством и пољопривредом, а по ноћи уз светлост луча преписивали књиге”, изјавио је свештеник Слободан Јаковљевић, који је на Богословском факултету у Београду докторирао управо на теми Рачанска преписивачка школа.
Рад вредних преписивача наставио се и након прве Велике сеобе Срба 1690. године, и још више се појачао. Рачански монаси напустили су манастир и основали преписивачку школу у Сент Андреји у којој су стасали неки од најбољих преписивача. Данас се дела Рачанске преписивачке школе налазе свуда сем у манастиру Рача, а у манастирској ризници налазе се само поједине копије.
ГЗС/РИНА
