се подичити чињеницом да је осим успеха на спортском пољу, свој позитивни и спортски дух очигледно пренео на синове, близанце, који су преко атлетике – где су били најбољи у млађим категоријама – и других махом рекреативних спортова, калили себе за оно што данас раде, чишћење српских река, планина и језера.
Да је ствар васпитања, говори и то што су на местима на која их је отац „спортом” водио, увек имали прилику да нешто ново науче и сазнају о заштити животне средине и очувању природе и значају учешћа у хуманим, племенитим мисијама којима се брине о земљи и човековом наслеђу.
Двојица младих Бокарева, такође, попут тате рођених Чачана, данас су 25-годишњаци, свесни да ће им се пружити онолико колико су спремни себе да дају, са израженом радном етиком и погледом ка следећим изазовима.
„Пријављујемо се на све могуће позиве за чишћење планина, река, нашег наслеђа. Ко ће то да ради ако не ми, сви се питају кад ће нам вода бити мање загађена, кад ће нам товар бити мањи у рекама, или ђубриште и сметлиште на планинама – па онда када се баш ми ухватимо укоштац са проблемима, престанемо да кукамо и сређујемо наше природно благо”, углас коментаришу Бојан и Стефан, синови истинске легенде тркачког спорта Србије, Александра Бокарева.
Да су „повукли на тату” сведочи и то да су већ са осам година били неприкосновени у атлетици и то у више дисциплина, највише у трчању, побеђујући буквално где год се појаве.
Један од близанаца, два минута млађи Бојан, са осам година је не само истрчао круг (7,7 километара) око београдске Аде Циганлије него је трку завршио са невероватних, не само за тај узраст, него и за много старије, 33:34!!!
И старији, Стефан, трчао је уз брата тада, али је био нешто спорији.
„Ја сам пратио тату, а Бојан се одметнуо и направио подвиг”, шали се Стефан, који истиче да се добро сећа те трке и додаје да је он био више усредсређен на атлетски спринт, док је, како каже, брату „остављао” мало дуже стазе.
Истрајност коју можда нису показали у пуном смислу у атлетици, јер су је после неколико изузетно успешних година на такмичењима за млађе категорије напустили, „сачекала” их је касније у другим стварима којима су се бавили.
Стефан се посветио стоматологији, завршио је престижни факултет у Панчеву, али не заборавља атлетику и данас је верни статистичар који у малом прсту држи скоро све атлетске резултате у свету, док је Бојан остао у потпуности „доследан” спорту и физичкој култури, завршивши Високу спортску и здравствену школу и поставши физиотерапеут.
Склоност ка све присутнијем рекреативном спорту који уједно чини добро животној околини дошла је спонтано, кажу обојица, уз напомену да их је подстакла и медијска опомена на велико загађење.
„У последње време видимо све више гласова који позивају на активности када су у питању екологија и уопште заштита животне средине. Упућују се критике на рачун власти за ово и оно, спочитава се из оправданих или неоправданих разлога све и свашта. Да не улазимо у детаље, наравно да је важно да глобално штитимо нашу земљу и реке од загађења које би произвела нека по злу чувена мултинационална корпорација, нпр. Рио Тинто, али, авај људи, шта можемо ми сами да урадимо? Можемо много, а да не зовемо државу у помоћ...”, наглашава Бојан, док Стефан у истом тону каже да су људи јаки када се протестује али да су уз то врло лењи и инертни када треба нешто сами да учине.
Упозоравају на бахатост и себичност људи данас.
„Људској бахатости краја нема, баца се смеће свуда, трпамо машине за посуђе у планинске јарке, старо стављамо где му није место, отпад је у рекама, све нам је загађено. Ангажујмо се сви, будимо солидарни и неће бити проблема. То је наша земља, наша једина Србија”, поручују сложно браћа Бокареви.
До сада су се они ангажовали на разним странама, Стара планина, Гоч, Златибор, Копаоник, док жељно ишчекују да иду да чисте и планине централне Србије и Шумадије, Рудник, Овчар, Каблар итд., на којима до сада нису били.
„Никада нисмо нпр. учествовали у акцијама на Руднику. Тамо смо чули да је ’Иво Цар’ са ’Српским Холивудом’ ’главни’ за та питања. Видећемо, јавићемо се. Ту смо, спремни. Кров Шумадије мора да засија пуним сјајем, а ми да томе дамо допринос”, закључују близанци за Глас западне Србије.
Управо Рудничанин „Иво Цар” сматра да су сви добродошли и да ће ова година, када Рудник прославља 100-годишњицу од када је проглашен за ваздушну бању 1922, бити посебно значајна и у том смислу.
„Обично се чишћења обављају пре него вегетација крене да буја, у априлу месецу. Једне године када се смирила у позну јесен и пред зиму, била је сјајна еколошка акција у децембру и ње се сећам. Зависи и од временских услова тако да остављамо простора да тако буде и ове године. Ипак је 100 година, велики јубилеј, па не иште леба да се понови”, напоменуо је „Иво Цар”.
Глас западне Србије
