се,како каже, определила за посебну сорту која је на ужичким тезгама итекако тражена и која је квалитетом, оправдала и цену и трошкове производње, преноси Агропрес.
„ Највећи део резервисан је за белу сорту кромпира, то је кенебек. Неприкосновен је у квалитету и све што произведем то и продам. Цена је 80 динара, док је црвени кромпир 100. Ја не спуштам цену, јер ове године, приноси су знатно мањи и оне количине које имам, свакако ћу продати . Кенебек сорта најсличнија је месечару. И дан данас памтим приче да су за време рата љуштили тај кромпир и љуске сејали у бразде и поново добијали производњу. Тако смо кажу и опстали у гладним и ратним годинама, кромпир нас је одржао, каже Љиља Ивковић за Агропрес.

Фото: ГЗС

Љиља додаје да иако је година за нама била сушна , кромпира ће бити за домаће тржиште, а суштину опстанка виду у смењивању култура.
„ На нечему изгубиш, на нечему добијеш. Раније смо производили на много већим површинама, а сада знатно мање. Супруг и ја остали смо сами, деца су завршила школе и раде, не пада им на памет да се баве пољопривредом. Тежак је кромпир за рад, поготову за људе који су у годинама као што смо ми, у шестој деценији живота. Поред смењивања култура, неопходна је и подршка државе, да осигура цену, да она буде загарантована, јер само тако домаћи произвођач може опстати, додаје Љиља за Агропрес.

ГЗС / Агропрес