Овај дипломирани инжењер у време припреме рукописа био је директора Завода којим је руководио више од пет година, а прошлог маја постављен је за начелника Управе за логистику Генералштаба ВС.
„Монографија је настала из идеје да се кроз писани запис обнове најважнији историјски догађаји и личности везани за настанак и рад ове установе у Копненој војсци. Она је колективно дело припадника, у исто време историјска и модерна, проста и комплексна, непристрасна и мотивишућа и као такву је треба и схватити. Жеља је да се читаоцу дочарају и ближе објасне место и улога ТРЗ - а у војној организацији, техничко - технолошкој области и окружењу. Акценат је на технолошким могућностима Завода и степену развијености процеса ремонта и производње” - бележи Петковић на уводним страницама књиге.
Издавач врхунски опремљене књиге јесте сам Завод, технички уредник Миленко Савовић („Артера” Чачак), штампар „Службени гласник” из Београда, а тираж 1.000.
Од мноштва занимљивих поглавља која осветљавају војну традицију и савремено доба ове чачанске куће, за ову прилику преносимо два...

Вађење пројектила на првој борбеној линији

Радници ТРЗ - Чачак су својим личним примером, стручношћу, ангажовањем, одговорношћу, храброшћу, човечношћу, довитљивошћу и пожртвовањем, не мали број пута на лицу места отклањали кварове и спасавали борбена средства. Захваљујући томе она нису прелазила у руке противника, чиме је дат немерљив допринос и подстрек нашој Војсци.

Бројни су примери храбрих поступака радника Техничког ремонтног завода - Чачак. Према сведочењима и личном доживљају учесника, пример који је испред нас је реализација само једног од бројних наређења, имајући у виду на десетине сличних интервенција на избијању пројектила. У јесењој ноћи која је отпочињала да господари сремском равницом, путем којим се иначе ретко ко усуђивао да прође, грабило је моторно возило са припадницима Техничког ремонтног завода - Чачак.

Монографија, аутор пуковник ВС Срђан Петковић

Наређење више него јасно:
„На хаварисаном тенку извући укљештене гранате притиснуте унутрашњим резервоаром за гориво, деформисаним услед спољне експлозије, што ће омогућити безбедно извлачење тенка са прве борбене линије и даље транспортовање ради поправке.”
У возилу инжењер Ратко Симовић - Симо, војни намештаник Саша Собољев - Рус, најбољи стручњаци за оправку тенкова и пиротехничар, тадашњи потпоручник Крста Пашић.
„Ушли смо у мало место. Сама ноћ, пустош око нас и низови замрачених кућа поред којих смо пролазили, додатно су одавале аветињски призор. По кратком јављању у команди, рекли су нам да је тенк у близини школе, на првој линији... Приликом кретања ка одредишту пролазимо поред благих и топлих погледа наше браће на положајима... У њиховим зеницама одблесци добродошлице... Били смо ганути призором. У строју готово читаво село, од немоћних стараца, до преко ноћи одраслих и голобрадих младића. Изгледали су узвишенији од целокупне ситуације, која је била доста тешка... Гледајући једни друге у моментима када смо пролазили поред њих, имали смо утисак да су заборављали на исцрпљеност од дуготрајних борби и неизвесност која је виорила у ваздуху... У себи смо се радовали једни другима. То нам је давало крила и подстрек, тако да смо под тим утиском у други план ставили све почетне бриге о којима смо мислили приликом путовања... Тенк је издалека изгледао у реду... Тек када смо пришли челичној грдосији ближе, приметили смо да је некако чудно посрнула напред и да топовска цев одсутно нишани преко отворених лукова крова куполе. „Наишао на нагазне мине” - прокоментарисао је потпоручник Пашић, док смо Рус и ја ћутке замицали у тамно модрозелено ждрело куполе. Радили смо под оскудним светлом лампе. Унутра је некако све изгледало испретурано и злогобно... Из смрсканог резервоара претећи су штрчале чауре граната, међу којима је било и кумулативних. Знали смо да ће бити тешко... У једном моменту небо се проломило од грмљавине, одсјаја, експлозија и потреса. Под окриљем ноћи хрватски бојовници су кренули у још један од многих мучких напада, праћен минобацачким гранатама које су пљуштале свуда око нас”, изнео је инжењер Симовић.

„Чврсто у сећању ми је остао урезан тај тренутак вечности када смо се на кратко погледали ослушкујући канонаду... Тог момента су у полумрачној куполи, да ли због бљеска граната или нечега другог, засијала наша знојава али честита лица. На њима као да је било исписано, да ћемо по сваку цену извршити наређење. Молитвени вапај за нашу децу и породице је отишао ка Богу. Знао сам да Он све зна, али сам у том тренутку желео да свима све опростимо, па и онима који су нам у тим моментима желели смрт... У срцима и мислима свих нас испуњавају нас тихе и благе речи нашега Спаситеља Господа Исуса Христа. Оне надјачавају грмљавину одзвањају унутар куполе и говоре: „Не брините се ни за шта, ни длака са главе ваше неће вам недостајати”. Након тога готово да је тренутно уследило лагано извлачење деформисаног и заглављеног пројектила. Без икаквих тешкоћа ослободили смо прилаз затварачу, из ког смо рутински и на нама својствен начин извадили и извукли пројектиле из цеви. Остали, од којих су неки били и кумулативни су лагано наставили да клизе из искривљеног лежишта колевке, први, други, трећи” - биле су речи војног намештеника Саше Собољева.

По изласку из мрачне утробе тенка дочекује их хладан поветарац. Није им сметала ни канонада артиљерије, ни небо прошарано одблесцима од експлозије и трагова обележавајућих метака. Наређење још није извршено, иако је сада све лакше. Потребно је уништити оштећене пројектиле.
Стављају их у скровитој ували, постављају експлозив, пале штапин и стају у заклон, пре него што оштећене гранате уз велику детонацију бивају уништене. Уједно она је и награда овим храбрим људима за труд. Седају у кола и гледају на часовник који показује 23.00 сата. Радио свира веселију музику. Ауто поскакује широким друмовима. У команди јединице радосно лице команданта и срдачни стисак руке. Мала ли је ствар играти се са гранатама!
Након обављених формалности, правац кући за наш Чачак у загрљај породицама.

Извлачење ратне технике

Бележе се храбра поступања радника ТРЗ – Чачак, војног намештеника Небојше Катанића. За време агресије НАТО алијансе, био је распоређен у 125. оклопном батаљону Приштинског корпуса.

Повлачење јединица ВС са КиМ, јуна 1999, фото: ТРЗ Чачак

У јединици ће остати упамћен са крактеристичним надимком „Исус”, који је добио због надљудског пожртвовања према саборцима, храбрости, опасностима по живот којима се излагао приликом реализације задатака и дуже косе коју је у складу са прописима о одевању имао право да носи као цивилно лице у Војсци. Услед ваздушних напада НАТО агресора и дејстава албанских терориста у непосредном окружењу, требало је у што краћем времену дислоцирати јединицу и омогућити безбедну саобраћајницу којом ће јединица проћи.

Као човек који дубоко у себи верује у Бога, личним примером, први и испред свих беспоговорно је седао у тенк за извлачење возила, чијом ралицом је прелазио преко робусног терена. На њему се наизлазило и на минска поља, која су постављена од стране албанских терориста.

Као један од најбољих механичара из Погона за ремонт возила гусеничара, не мали број пута је поправљао тенкове и отклањао кварове, како на лицу места тако и у зони непрекидних непријатељских дејстава. Не штедећи ни мало сопствени живот, понашањем и еланом за задатке које је обављао, био је пострек свима у јединици. На основу изјаве очевидаца, тадашњи командант 125. оклопног батаљона Приштинског корпуса, га је у јединици истицао као најхрабријег човека кога је видео и упознао.
Забележен је и случај приликом повлачење наше Војске са Косова и Метохије. Именовани се до линије раздвајања, надалеко последњи у колони са тенком за извлачење возила у више наврата враћао и извлачио онеспособљену и неисправну борбену технику. Међу њом су била и три погођена тенка, која ни у хаварисаном стању није желео да препусти непријатељима наше земље.

ГЗС