којима је враћена најлепша кућа у Чачку саграђена 1903, исплати и трошак парнице, са затезном каматом. Пресуду је изрекло веће у којем су били Љиљана Петровић, мр Никола Китаровић и Олга Петровић.
Вучићевићи су стара чачанска породица из Циганмале, 70-их оба као дипломирани медицинари отпутовали у Чикаго, где и данас живе, али су три деценије настојали, и успели, да поврате мајчевину у средишту овог града.
У пресуди Управног суда Србије, Одељење у Крагујевцу, наводи се:
„Обавезује се тужилац Трговинско-књижарско друштво са ограниченом одговорношћу `Просвета` Чачак-у стечају, Рајићева бр. 7, да заинтересованим лицима: Душану Вучићевићу и Слободану Вучићевићу, обојици из Чачка, Ул. Богдана Капелана бр. 8, накнади трошкове управног спора у износу од 59.250,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде, са законском затезном каматом од дана истека рока за добровољно извршење до коначне исплате.
Образложење
Оспореним решењем одбијена је, као неоснована жалба тужиоца изјављена против решења Градске управе за урбанизам Града Чачка број 465-82/91-IV-2-07 од 25.08.2015. године, који је ставом 1. диспозитива, усвојен захтев заинтересованих лица, као правних следбеника њихове мајке пок. Милице Вучићевић бив. из Чачка, па је поноштено решење Општинског Секретаријата за урбанизам, стамбене и комуналне делатности СО Чачак број 465-39/77-10 од 15.03.1978. године, којим је извршена експропријација стамбено-пословне здраге у Булевару Маршала Тита бр. 16, сада Жупана Страцимира бр. 17, саграђене на кат. Парц. бр. 852 КО Чачак и административно пренето право коришћења на грађевинском земљишту у друштвеној својини означеном као кат. Парц. бр. 852 КО Чачак, у корист Општине Чачак, а за потребе СИЗ-а културе Општине Чачак; ставом 2. диспозитива, одбијен је захтев тужиоца за укидање привременог закључка број 465-82/91-3-04 од 28.09.2006. године, којим је усвојена привремена мера забране отуђења и оптерећења стамбене зграде постојеће на кат. Парц. бр. 852 КО Чачак, као и поменуте парцеле, до правоснажности овог решења; ставом 3. диспозитива, обавезује се тужилац да као садашњи корисник-власник раније експроприсане непокретности (парцелу и објекат) преда у посед подносиоцима захтева; ставом 4. диспозитива, имовинско-правни односи настали након правоснажности овог решења решаваће се у посебном поступку. У тужби, поднетој овом суду дана 05.07.2016. године, која је заведена под бројем I-3 У 9799/16, тужилац је оспорио законитост решења туженог органа због непотпуног и нетачно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене закона, наводећи разлоге дате у образложењу ожалбеног решења, а које у свему прихвата тужени другостепени орган у образложењу свог решења. Истиче да се из решења о експропријацији види да је сврха експропријације била спровођење мера техничке заштите, рестаурације и одржавања поменуте зграде као културног добра, а из решења Извршног већа Скупштине СР Србије 03 број 465-4339/77 од 09.11.1977. године, којим је утврђено да постоји општи интерес за експропријацију наведене зграде ради спровођења мера техничке заштите, рестаурације и одржавања те зграде као културног добра, видљиво је да се експропријацији приступило јер власница зграде није могла да обезбеди средства потребна за њену санацију и рестаурацију. Дакле, једина сврха експропријације јесте техничка заштита, рестаурација и одржавање зграде која представља културно добро, а начин коришћења зграде није био предмет решења о експропријацији, нити има било какве везе са сврхом због које је зграда експроприсана, те се отуда одлука СО Чачак од 30.05.1979. године о начину коришћења зграде не може доводити у везу са сврхом експропријације, а поготову се не може сматрати било каквим доказом у погледу тога да с одступило од реализације сврхе експропријације. Даље, наводи да су и првостепени и другостепени орган у потпуности пренебрегли и правоснажно решење Општинског секретаријата за финансије 04 бр. 463-484/81 од 05.01.1982. године, којим је одбијен захтев Вучићевић Милице за поништај решења о експропријацији као неоснован, као и пресуду Врховног суда Србије У 2328/05 од 06.04.2006. године, у којој је наведено да, и поред чињенице да правни следбеници могу подносити индентичан захтев какав је подносила и њихова правна претходница, одлучујући по таквом захтеву управни органи су дужни образложити на основу којих то нових или различитих доказа су утврдили чињенично стање које је супротно оном које је било основ за ранију одлуку којом је захтев Вучићевић Милице одбијен. Међутим, такво образложење је изостало, а јединим релевантним доказима сматра се чињеница да је за привремену адаптацију крова утрошено мање него за израду пројекта адаптације зграде, занемаривајући при томе све друге мере и радње које су предузете у сврху адаптације и рестаурације зграде, као и да је у члану 39. став 3. Закона о експропријацији стоји `према природи објекта знатније радове`, што значи да се, при утврђивању да се изведени радови сматрају знатнијим или не, мора полазити, пре свега, од природе објекта, а у конкретном случају, од тога да је у питању културно добро које подлеже посебном режиму у погледу израде пројекта и извођења радова. Стога предлаже да Управни суд поништи оспорено решење и предмет врати надлежном органу на поновно одлучивање. У одговору на тужбу 29.09.2016. године тужени орган је остао у свему при разлозима датим у образложењу оспореног решења и предложио да се тужба одбије као неоснована” – стоји у образложењу пресуде.
Глас западне Србије
