међутим он је заиста постојао и ми смо му, нећете веровати, пронашли гроб. То је село Лугавчина у смедеревском атару, тамо сваког 28. јуна звони хармоника у славу сјајних музичара. Тако ће бити и ове године.

Многи наши вредни људи из свог завичаја отишли су у бели свет као босоноги младићи, неки гладни и жедни, али никада нису заборавили огњиште где су први пут угледали плаветнило неба. Један од таквих је Мирко Терзић који је на овај свет сигао у гудурама са Маљена. Сада је имућан човек, скућио се у Старој Пазови, али никада није заборавио клизаво брвно преко којег је прелазио набујалу планинску реку Каменицу. И баш на том месту саградио је својим завичајцима ћуприју.

За само неколико претходних година у Србији је рекло би се више је асфалтирано каљавих сокака него за све оно, како називају, златно време из Титове епохе. И само сељаци знају колико значи метар асфалта, и не кажу за џабе, ма ко шта мислио да је сваки квадрат злата вредна. Зато се у једном моравском селу Мојсињу нећете веровати од подне итекако славило неколико стотина метара нове џаде.

ГЗС