Још неколико тренутака гледали су свога сина Милана док воз не измаче, и после су га само познали по белој марами којом им је махао из даљине, доноси Политика штампаном издању.
Кад воз већ оде погледаше се немо, а тај поглед говорио им је много. Нешто их је гушило у грлу и једна пређоше ћутке пут од станице до куће, па се ту као деца расплакаше.
„Оде и он са осталом браћом” - рећи ће најзад чича Никола и приђе те нежно повуче жену, која се беше наслонила руком на сто и загледала се.
Колико и колико ноћи нису спавали док га не подигоше. Био им је јединац, а они сироти радници. Обоје су ишли у једну фабрику у Београду, радили од јутра до мрака док су га школовали. Кад је после дугог и жељног очекивања свршио школу и добио државну службу у једном малом месту у унутрашњости и они су пошли са њиме, те су се тако све троје од његове незнатне плате издржавали.

И, лепо су живели. Са оним што се имало располагали су и надали се да ће плата временом бити већа, па још ако се њихов Миле ожени. Онда ће тек они моћи у своје старе дане проживети и одморити се. И ето, прва година његове јавне службе и њиховог угоднијег живота, па се и то брзо прекиде и место свих лепих снова у срца њихова усели се нека зебња, страх и слутња.
Од чега?
„Па, вратиће се они, не брини” - говорио је Никола жени. „Неће ни нас бог заборавити. Оде толики свет на границу, па неће сви изгинути”.
И док су у ониској собици, скромно намештној, разговарали међу се, њихов Милан седео је у униформи с пушком у руци, у вагону треће класе са осталим војницима, дубоко утонуо у мисли. Воз је лагано одмицао а њему се почеше ређати успомене од раног детињства па до тог часа.
Цео живот изађе му пред очи и он не нађе у њему ничега особитог и лепог, сем вечитог мучења за насушни хлеб и дугог ноћног седења над књигом поред чкињаве лампе. Само један једини светао зрачак и његовом животу беше мила мајка коју је безгранично волео и гоја, ад свим тим горким успоменама, високо стајаше светла као његов увек будни анђео чувар.
И озари му се срце и засија светлошћу љубави.
Воз је убрзао и одмицао а њему је растанак са родитељима, које у беди остави, лебдео у свести. Пожеле, у једну трену, да се отргне и врати њима у загрљај, да их пази, чува, негује и помаже у старим данима.
„Да, мајка и отаџбина” - прошапта он. „Две највеће светиње, али која је преча?” И он се очевидно борио у души својој. Најзад устаде, приђе прозору, погледа у даљину и поново утону у дубоко море својих мисли и успомена.
Из једног краја вагона поче се извијати снажно, весела песма:
„Отаџбино, мила мати...” и он у љој нађе оба своја идеала који су, спојени, правили дубоку бразду у души његовој.
Није то давно било. Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре не њиховим лицима постају све дубље., док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...
Ову српску тужбалицу исписао је и 1930. штампао јереј чачански, Живојин Гл. Алексић. А свака паланка наше поробљене отаџбине имала је таквих ко зна колико...
ГЗС/Политика (Г. Оташевић)