Легенде о закопаном благу западне Србије (4) 



 
Легенде о закопаном благу западне Србије (4)
07.09.2018 08:13 | 0 коментар(а)



Чачак - Турско освајање Србије условило је депопулацију становништва, а потом и пад привредних активности почев од земљорадње,

преко заната, па све до рударства. Србија, ипак, није остала спаљена земља. Економски опоравак подстакнут је напретком држава Западне Европе које су са Балкана увозиле стоку и друге аграрне производе. Међутим, Османско царство никада није била држава која је гарантовала заштиту приватног власништва, посебно хришћанима и осталом немуслиманском становништву. Зато трговци беже са својим капиталом на Запад који је сигурнији за пословање. Новац је морао да се чува, скрива, али и користи. Злато се ценило, њиме су плаћана велика роба, имања, али и издаје. Народна традиција сачувала је сећање на српског властелина Радмила из Груже који је за „чизму пуну злата” издао намеру једног владике да сачува цркву од Турака.

Економски напредак унутрашњости Балкана, укључујући и подручја данашње централне Србије, прекинут је после Велике сеобе (1690). Подручје на коме су живели Срби претрпело је велика ратна разарања и демографски пад, што је онемогућило развој друштва. Само један део богатства који су имали тадашњи становници Србије могао се понети са собом, док је други закопаван. Све је то условило да трагачи за благом, као и свеопшти снови о проналажењу злата, заједно створе бројне легенде.
У селу Гојна Гора постоји место звано „Златне чезе” које се налази код Антонијевића кућа у „Цигановини”. На том локалитету заиста постоји велика хумка (вероватно из праисторијског периода - пр. аут.) за коју је локално становништво везало причу о закопаном благу сахрањених „Маџара”.

Легенда каже да је и на планини Јешевац код Горњег Милановца закопано благо манастира кога су спалили Турци. Злато је сакривено у неком бунару или кориту оближње реке. За њим се и данас активно трага. За ово злато везана је и прича на који начин се откривено благо може поуздано „задржати”, како је то запамтио историчар Никола Петровић из Доње Врбаве код Горњег Милановца. Једну трећину злата треба дати цркви, а један златник оставити у рупи из које је узето благо. Једна жена из Горњег Милановца тврдила је како је својевремено имала, па чак и носила дукат који је потицао од блага манастита Јешевац, али га је игубила (једноставно је „нестао”). За благо из Јешевца постоји и прича да се пре назирања места где се оно налази појављује знак теразија на камену испод кога је злато сакривено. Међутим, мора хитро да се реагује, јер уочени знак брзо нестаје, што код трагача ствара забуну који је тачно камен испод кога се налази благо. Док се трагач врати на то место са алатом за копање, знак је већ нестао, тако да благо манастира Јешевац непрекидно измиче.

Историчар Никола Петровић сачувао је и причу о „хајдучком благу” на планини Јешевац. Наиме, једна породица је примила код себе хајдука са благом. Убрзо су га убили, а злато присвојили. Међутим, сваки пут када би узели то злато за своје потребе, нешто би им се запалило у домаћинству. Ипак, нису одустајали од коришћења скривеног блага, док им се није запалила кућа. Тада је домаћин однео благо на планину Јешевац и закопао га на месту званом Равно брдо. Никоме није тачно рекао где је то урадио, већ је тајну, заједно са собом, однео у гроб. Легенда је остала да живи у колективној свести до савременог доба, па су ловци на благо (опремљени детекторима за метал) отишли на Равно брдо и пронашли место где је злато закопано. Ипак, превладао је страх од клетве која прати ово благо и низа несрећа које су се догађале људима који су посегнули за скривеним драгоценостима.

Мистична опасност остаје невидљиви пратилац пронађеног и ископаног блага, па човек са њим не може да поступа самовољно. Да би се „магијска инфекција” избегла препоручује се много начина да се благо „припитоми”. Веровало се да га је најбоље држати неко време у цркви којој се обавезно мора дати и прилог као први трошак блага. У супротном, постојала је опасност да проналазач драгоцености, или неко њему близак, умре. Познато је како се смрт непрестано „шуња” око трагача за златом. Чак и када се „припитоми”, благо је и даље „жедно крви” нових господара. То је и нормално, јер пронађено благо омогућава богаћење „преко реда”, изван свих утврђених друштвених норми и установљених приоритета. Онај ко поседује богатство има моћ, али је та привилегија пролазна. Моћ брзо нестаје чак и код људи који имају потврду колектива за ту позицију у друштву. Самим тим место копача злата, чије је богатство настало „преко ноћи”, тајно и „иза леђа” друштву, сигурно није могло добити јавно признање. Требало би нагласити да на селу свака врста „напретка” изазива завист, код многих и злобу, што се понекад завршавало наношењем материјалне штете „срећном” домаћинству, али и потајним убиствима.

Према локланој традицији коју преноси Никола Петровић благо се може наћи и код Шареног потока у Врбави. Наиме, како је то запамћено у локалној средини, Мирко Ђорђевић Сале из Врбаве служио је војску у Македонији. Тамо је случајно упознао једног Турчина који га је питао одакле је. Пошто је казао да је из Врбаве, Турчин му је саопштио да зна за место где је закопано благо у његовом селу. Сазнања је добио из „једне старе књиге” у којој су записани подаци како је у Врбави, на месту Шарени извор, заправо 50 корака од њега, закопано благо. (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић

 













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 60.914.480 посета
Тренутно на сајту: 60 посетилац(a)