богу хвала, некако на броју, јер за 70 година изгубише само 16 становника, са 2.777 душа после оног рата саспели на 2.761 ономад.

Најчувеније село Шумадије, у књигама забележено још 1528, навек је живело од земљоделаца и њихових десет ноката, али се у новије време редовно помагало каквим предузећем. До 1968. у овом крају радили су рудници мрког угља „Раде Вилотијевић”, после тога конфекција „Звезда” па металопрерада „Шмит”, сви са по више од стотину радника, и сви су данас минуло доба. Угашена је и земљорадничка задруга „Пољопромет”, док највећа фарма Шумадије коју је овде седмадесетих подигао „Сточар” за 2.300 товљеника две године ради па пет стоји. А сточна пијаца у селу затворена је 2008. јер је од свега што се тражи имала само вагу и бараку. Од чега данас живи ово поморавско човечанство?

 - Око пијаце се, може бити, умешала и политика, али би шта би. Нисам сигуран да је на том плацу могућно подићи нову и савремену тржницу, а и остарели сточари не могу да гоне телад на пазар. Сад им купци долазе у кућу – каже за „Политику” Радослав Богићевић (54), председник Савеза МЗ у Мрчајевцима.

 - Он у средишту села држи ветеринарску амбуланту „Ридевет” и по природи ствари прати прилике у промету.
- Сад екипе иду од штале до штале. Откупљивачи из Шапца, рецимо, имају овде своје људе који знају где је свако теле, и лако се погоде са домаћином, на прагу његовоме, плате и товаре. Стока одавде иде и у Рашку област и БиХ, али ми можемо да пратимо само траг до Краљева и тамошње пијаце, даље се губи. У нашем селу данас, најбоља мушка телад продају се по кућама за 430 или 440 динара по килограму, женска су 340, прасићи 350.
Село је у своје доба, међу првима у држави, имало у задрузи базен за кишељење купуса који је, кад му дође време, товарен у камионе и вожен пред Европљане.
- То и даље ради један момак, прави и нови базен.
Кмет приповеда да поморавска земља никад није била јевтинија – 50 или 100 евра за ар најбоље („Има и за 30”).
- И цела домаћинства су јевтина, погађа се од 3.000 до 10.000 евра тамо где не живи нико. Наследницима је лакше да то уновче и не мисле више.
Део тих раскућених иметака оживео је пре 18 година, доласком расељене спрске нејачи с Косова и Метеохије. Богићевић цени да у Мрчајевима данас живи око 800 Срба родом из наше јужне покрајине, рачунајући и децу која су после бомбардовања рођена овде.
Иако село, Мрчајевци су почетком децембра 1944. постали општина, која је обухватала Доњу Горевницу, Катргу и Мрчајевце. Од 1955. још Бресницу, Мојсиње и Остру, од 1959. Доњу и Горњу Трепчу, а затим су припајани Буковица, Бапско поље, Лађевци, Лазац, Милочај, Мрсаћ, Мусина река, Обрва, Самаила, Тавник, Цветке, Заблаће, Петница, Слатина, Бањица, Балуга, Бечањ, Брезовице, Вапа, Виљуша, Вујетинци, Горичани, Жаочани, Јежевица, Качулице, Кукићи, Липница, Премећа, Рајац, Станчићи. Скупштина општине Мрчајевци радила је до 28. фебруара 1967. године кад је укинута а територија подељена на Чачак и Краљево, али овде још постоје људи што памте те дане.
Један од њих је Милун Тошић, некад радник општине у селу а сада познат по томе што је пре две године у Мрчајевцима направио лонац за кување свадбарског купуса од 560 литара. Дакле, да нахрани пук војске.

Овако је некада било у Мрчајевцима: изложба на сточној пијаци, фото: Г. Оташевић

 - Дуго је председник мрчајевачке општине био Славко Петровић из Станчића, човек је имао добар поглед на ствари али је то било тешко  спровести. Тражили су му, рецимо, људи из Брезовица, а то је на врху Јелице, да им доведе струју, воду у пут. Он им је, заузварат, предлагао да сви сиђу на обалу Западне Мораве где ће добити по хектар земље да обрађују за поврће, а горе у планини нека им остану колибе и стока. То би било боље и јевитније за све. Али, у оно време таква замисао није могла да се преточи у живот – испирчао нам је Тошић.
И, шта се догодило? Број становника у Брезовицама за последњих 70 година пао је са 305 на 91. Силазили су равницу, напослетку, али један по један, иако су у међувремену и у планини добили све што су некад тражили. Народ је као вода, увек нађе пут, казао би велики књижевник.
На уласку у Мрчајевце из правца Чачка, у главној сеоској улици, свој динар под овом капом тече Небојша Лукавац (64), држаћи у малом дућану гвожђару чудновата имена: „Крушка”. Још је необичнија реклама коју је налепио у излог и приде исписао на својој подсетници: „Деце и ексера никад није много”.
- То је одушевило један брачни пар из Словеније са четворо деце, коју су прошле године случајно свратили у моју радњу, пролазећи. Жена ме пољубила кад је видела шта пише на мојој подсетници, дао сам им стотину комада нека понесу – беседи Лукавац за наш лист.
Прошлост нас све прати, па ни њега не напушта:
- У Мрчајевце смо се доселили из Ушћа 1959, покојни отац Михаило постао је директор у руднику угља овде. Касније сам радио у „Шмиту” па у погону „Слободе” такође у Мрчајевцима, а гвожђару отворио 2003. на овом месту, где је била бакалница.
У селу ни новчани завод није могао да успе па је Чачанска банка затворила своју испоставу у Мрчајевцима пре седам година. Лукавац вели да се у тај простор после банкара уселио кинески трговац али ни он није зарадио, па је препустио дућан кладионичарима. А, како ради гвожђара?
- Не жалим се. Увек има посла у априлу и у мају, до Ђурђевдана. Али, зими тешко намичем динар.
Нарочити знако села и сваратиште за знане и незнане јесте печењара Милована Баралића, најчувенија у овом делу Србије. Бејаше два по подне кад смо крочили: госте се углавном возачи пролазници, по који мајстор и трговац из села, понеко тражи да му се завије у папир и носи кући за своју чељад. Цена је пред вратима – 1.200 прасеће, 1.400 јагњеће - али у овом гурманском царству скоро да нема слободне столице. Чим бане, госту се указује печено прасе на ћепенку, румено к`о ружа, и тај сусрет надјачава мисли о цени и трошка.
А непролазни белег села остаје Обрен Пјевовић (1919 – 1991), замљорадник и поета са својих стотину песама. Орфеј из Мрчајеваца исписао је и ове редове на почетку песме „Далеко си сада”, коју је отпевао славуј из Мрчајеваца, Мирослав Илић:

„Пред родном ти кућом калемови стоје,/ где си од малена расла као лане,/ и дрворед стари знаш са стране које,/ где смо нашем жару испратили дане./ Далеко си сада, ја остах у селу,/ мисли ми те стално жељном душом ишту,/ тражим своју прву љубав изгорелу/, ал` узалуд трагам по хладном огњишту”.

Извор: Политика, Г. Оташевић