у Азбуковици променила. Сад је и најстарији и најмлађи поткивач у крају, али му се број муштерија последњих година свео на "три пара"

У селима Азбуковице, где до пре само неколико деценија скоро да није било куће која није имала по пар волова, ових тромих и снажних животиња остало је тек толико да се могу избројати на прсте једне руке!

О томе нам сведоче мештани овог лепог и питомог краја, који живе између Дрине и овдашњих планина Бобије, Немића и Мачковог камена, али и Милисав Вићентић, начелник Одељење за пољопривреду у Општини Љубовија. И сви се слажу да је љубовијски крај са више хиљада спао на само неколико парова волова.

,,Тамо где не може да приђе трактор, људи више и не ору земљу”, каже Вићентић. ,,У брдима више нико не сеје пшеницу, јер волове ништа не може да замени. Док је њих било у ваљаном броју, ни педаљ имања у нашем крају није био необрађен.”

Међу онима које је највише погодила "осека" волова су Милисав Јовановић (37) и његова породица из села Постења, који су више од две деценије "обували" волове из читаве Азбуковице. Остао је, данас, како каже, и најстарији и најмлађи поткивач волова у крају.

,,Остало је да "обувам" своје и још од два до три пара волова из суседних села”, прича Милисав. ,,До пре пет година, од овог посла смо лепо живели. Дневно сам могао да зарадим и до 40 евра. Одједном су људи почели да продају волове, јер су, вероватно, схватили да је њихова исхрана скупа, а оно што превезу или узору више је него симболично. Хиљаде волова завршило је у кланицама. Не чују се више ни звона која су била на сваком волу у јарму, "леваку" и "дешњаку", о којима су песме опеване.”

Милисав сада бесплатно "обува" волове оних који су их, као и он, задржали. За њега су то тренуци посебног уживања.

,,Па зар деца и из ових наших недођија треба да иду у зоолошки врт да виде волове, или да их гледају само на сликама?”, пита се наш саговорник. ,,Волови се поткивају свака четири месеца. Имају зимско и летње "обување". Као човек кад "подере" опанке, тако и во потроши потковице. Потковао сам најмање 8.000 волова и никад није било никакве повреде, јер животиња схвата да јој је то насушна потреба. Ево, нама поткивачима изумире потпуно занат, остају само приче, па морамо да се сналазима за живот на други начин.”

Милисав, који школује двоје деце у Љубовији, запослио се као рудар у "Великом мајдану". Не жали се на рад, ни на плату, али признаје да је много боље било док је био свој газда и мајстор.

,,Млађи људи и у нашем крају скоро да не знају шта значи када се људи, у свађи, једни другима обраћају речима: - Волу један! Шта је то "во један", питају се”, каже Јовановић.

Вечерње Новости