због своје оштре уредничке политике и, како другосрбијанци тврде, благонаклоности режиму.

Са друге стране, успео је да опстане на сасвим пољуљаној медијској сцени и да постане, тврде људи који воде лист, једна од најтиражнијих новина у земљи. Власник, оснивач и уредник Драган Ј. Вучићевић пореклом је из западне Србије, тачније његов покојни отац Јоле је из Шареника код Ивањице, док је мајка из ариљског села Бреково.
Дан свог предузећа од 2014. обележева у Росићима подно Дивчибара у косјерићкој општини, одакле је и ове године грмела музика док се на пропланку поред планинског језера окретао во на ражњу. Више стотина званица слегло се на ово збитије, међу њима шеф српске дипломатије Ивица Дачић и министар енергетике Александар Антић. Два трубачка оркестра на челу са мајстором трубе Дејаном Јевђићем парала су небо изнад Росића а мирне душе се могла разабрати свака нумера у суседној Ражани докле се, веле мештани разлегала музика врсних трубача.

Вунен брав за први број

Многи се питају зашто се слави баш овде и због чега на ливади, а не у престижном хотелу, или престоници. Одговор зна Стеван Милићевић, Косјерац и некадашњи директор београдске „Електродистрибуције”
,,Зато што нема лепшег места на кугли земаљској. Зато што је ова ливада од бога дата а ја сам се у своје време потрудио да саградим брану и вештачко језеро на којем се окупљају три села, за летњих дана. Није намењена за купање јер су се у то доба плански градили резервоари за одбрану од пожара, али одлично служи и овој намени” - прича овакј отмени завичајац, који је убедио Вучићевића да баш ту разапну шатор и нанижу вола за све пријатеље и мештане.

   Стеван Милићевић поред језера које је саградио - Сељаци се овде куну у Вучка

,,Од оснивања сам са Вучићевићем. Сјајан је то лик, веома борбен. Сељаци га овде обожавају а мислиш да би ја провео минут са њим да није такав. Многи су променили мишљење када су га лично упознали, сада стално питају кад стиже Вучко. У стању је са њима да дангуби по цео дан о темама које везе са политиком немају. А сећам се као да је јуче било кад је основан `Информер`. Ја сам спремио вуненог брава са роговима али је било непристојно да га донесем па смо приволели нашег сељака Милана Чоколадног да га донесе на ражњу, до редакције на Теразијама. А он врућ, мирише цела улица, сви се окрећу у неверици. Било нас је тада мало, туце људи. Неки су бојкотовали, неки нису веровали. Само шест месеци касније, у децембру, створила се колона од стотину метара за прву свечаност. Мој син у чуду: `Е, то ти је сине живот, јуче си ништа а за шест месеци славан, велим му ја` - прича Милићевић гледајући у брану на којој се полако гомилају купачи”.

Била је ово прилика да поразговарамо и са Драганом Вучићевићем. Није одбио, само се ослонио на колац и као из рукава одговарао на питања.

ГЗС: Корени су Вам из ових крајева?

Много се поносим својим сељачким и радничким пореклом. Ја сам сељак имам „шкоду”, живим у Железнику у кући коју је подигао мој отац, обичан грађевинар, и нико ми у породици није имао било какве везе са новинарством. Не живим на Дедињу, немам „мерцедес” ни телохранитеља. Кућа у Брекову је без народа али домаћинство одржавамо колико можемо, док у Шаренику живе стрина и брат од стрица, снаја и деца. Овде славимо јер су ми Росићи срцу мили, овде сви људи воле нас и ми њих. Стеван Милићевић и домаћини из Росића 9. маја 2012. донели су на Теразије, у срце Београда, печеног овна од 86 кила. То смо запамтили и рекли, када будемо правили рођендан „Информера”, то ће бити у Росићима. Па од 2014. до данас сваке године у овом селу сазивамо друговање. Ја живим од Росића до Росића.

Моравац испод Дивчибара - трубачки оркестар Дејабна Јевђић, мајстора трубе

Видиш ону стару воденицу. Хоћемо овде да направимо сојенице, нећу се настанити али бих понекад боравио. Обишао сам цео свет и нема ничег лепшег од западне Србије. Него смо ми бандоглави људи, да смо Швајцарци овде би била ваздушна бања, али ми смо Срби, волимо да се инатимо.

ГЗС: Како је настао „Информер”? Колају разне приче, од оних да вас је основао режим, те неке службе... Шта је истина?

Ништа од тога. „Информер” смо направили ми, биле су потребне новине, било је такво време. Почели смо 2012, сада је 2018. и за тих шест лета свашта смо прошли. Али, већ после четврте године постали смо најтиражније, најчитаније и најпродаваније новине у Србији. Нас финансира киоск, сваки наш купац, сваки оглашивач. Једина, права истина.

ГЗС: Зашто се онда толико приклањате Вучићу?

Не бусам се ја за режим, ја подржавам Александра Вучића зато што знам да је он најбољи, најискренији, најобразованији и најталенованији политичар који се у Србији појавио последњих 30 година.

ГЗС: Неко ће на то да каже да си улизица?

Нека каже. А ја ћу да ти кажем да ово причам најискреније. И не либим се да кажем шта мислим.А и зашто бих.
Ја сам и пре „Информера” имао много леп живот, имам га и сад, а и после ћу нека бог да. Исто тако не трошим само на себе него помажем кога могу и колико могу. Вечерас ми је поздрав и благослов послао игуман манастира Хиландар Методије, наш Чачанин. Хвала му, бог нека га чува. То ваљда нешто говори.

ГЗС: Многи се чуде, колеге пре свега, како долазиш до информација? Имам утисак да се понекад служиш такозваним фазонима да дођеш до читалаца?

Све фазоне које смо написали на крају су испали истина, ништа није било лаж. На суду нас нико није добио за неистину. Ја имам озбиљне изворе у Влади Србије, моји пријатељи су из врха власти. Некада нису били, ја сам од 2001. до 2012. трајао у озбиљној немислости свих у власти, а онда су дошли неки моји пријатељи, пре свега Александар Вучић, и збиља ценим да људи који мисле нешто лоше о Вучићу греше. Познајем га приватно, а никада нисам био радикал. До 2000. године био сам острашћени опозиционар, борио сам се против Милошевића, и часно и нечасно.

ГЗС: Да ли сте се покајали због тога?

Искрено, јесам се огрешио, не знам за друге. Дође ми сваког марта да одем у Пожаревац у двориште, и отићи ћу догодине кунем се, да му запалим свећу и да му кажем: „Слобо, брате, извини”. Мене је Марко Милошевић јурио да убије 1999, „Експрес” је писао о мени да сам највећи издајица, овакав и онакав. Саветовали су ми људи да се кријем. Био сам присталица оних који су 5. октобра дошли на власт, али сам већ 2001. видео да су то бандити и лопови који само мисле како да краду. А сад могу да ти набројим сигурно 20 људи који су се од те власти обогатили увећавши имовину десет пута, који нису умели да објасне имовинско порекло и умешани су у све живе афере. А, ево, Вучић је 2012. дошао на власт, наведите ми једног који је до 2018. увећао богатство, нема га. Никола Петровић, мој кум, он је био пребогат и пре него што је дошао на власт. Он је потомак француских племића, то људи у Србији не знају. Ово је земља много поштенија и напреднија него што је била 2012. Ево, имамо ауто - пут од Љига до Прељине, боже здравља до краја неке од скорих година имаћемо од Ћелија до Прељине. А у другој половини 2019. имаћемо спојен Обреновац, Љиг и Чачак.

ГЗС: Чиме је Вучић купио ваше толико поверење?

Ја га познајем приватно, пријатељи смо и браћа, знам га у заноктицу. Ја знам колико он улаже, он је, већ рекох, наобразованији, најдаровитији човек у српској политици. Постали смо добри пријатељи неке 2002. или 2003. Мој покојни отац је са њим био добар пријатељ. Ја сам се љутио на родитеља Јола, грешна ми душа, што се дружи са Вучићем, рекао сам му: „Шта се дружиш са тим радикалима”. Али када сам упознао Александра схватио сам колико је перспективан. Не у смислу користи, он човек који непрестано ради. Ми Срби имамо обичај да не препознајемо величину лидера док су живи. Када их убију или умру, тек онда кажемо какав је био. Бојим се да ћемо тако и са Вучићем.

ГЗС: Да ли председник зна да постоје људи у Србији који се служе његовим именом и раде нечасне послове?

Тога има и ја пшем о томе, ја не подржавам СНС већ Александра Вучића. Та странка, као и друге, у добром делу је збирка каријериста, који су ту само због личног интереса.

ГЗС: Ценим да је проблем Косова огроман, а стоји и пред државом и пред Вучићем. Опозиција му приговара да спрема издају?

Косово није направио Вучић, то је вековни проблем. Како Вучић да изда Косово, је ли оно наше? Хоћеш ли ти, Гвоздене, и ја сад да идемо у Пећ да живимо, да отворимо фирму у Ђаковици? Па нећемо. Хоћемо ли да идемо у Суву Реку, Србицу? Нећемо. Хајде да будемо реални. Ја сваког пута заплачем за косовском муком. И сада је Марко Булат певао на овој нашој прослави „Ој, Косово, Косово”, па ми сузе крену иако моје порекло није одатле. Да ли ће Приштина бити икад више српска? Тешко. А да ли ће Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток – могуће - за то треба да се боримо.

ГЗС: Да се вратимо у нашу браншу: нисте омиљени код дела колега?

Ја сам мали сиромашни новинар из Железника, чије је отац молер са 15 година дошао из Шареника у Београд. И постао велики човек, стекао неку имовину. Нико и никада у животу ми није био новинар, нити сам имао неку везу. Одлучио сам да 2012. направим новине које су најчитаније.

Ја сам глуп, непособан, кретен а способни су ови што никада нису зарадили за жваке. Немам ја проблем са тим, смо ћу те подсетити на време Цицварића, нашег земљака из Ужица, просечни Србин и не знају ко је то. То је човек који је на почетку 20. века направио прве таблоиде у Србији. И њега су између два светска рата проглашавали за кретена као и Ћурувију који је био и сарадник службе, таблоидан, а онда када је убијен онда је јунак друге Србије. Мене не треба да проглашавају, али ја сам новине направио од нуле до нечега. Знам шта народ воли да чита.

Дружим се са сељацима и копчам шта њима треба. Сина Вукашина, који има 16 година, спремам за наследника у предузећу која издаје „Информер”. То је гола истина.

ГЗС: Колико деце имате?

Четворо, и нисам стао. Биће их, боже здравља, петоро, шесторо. За Србију.

ГЗС