Белег од камена из оближњег мајдана Пећине исклесан 1929. године. Вајар, рестауратор и конзерватор Миладин Ивковић из Сирогојна приводи крају умивање и заштиту крајпуташког белега у селу Дражевићи у оквиру вишегодишњег програма Удружења потомака ратника 1912–1918. године „Војвода Петар Бојовић“ из Нове Вароши да сачува од пропадања и немара споменике јунака који дадоше животе, сачуваше отаџбину и оставише је потомцима у аманет.

Знамење је између магистрале према Лимској долини и пута за Мокреч и Соколову, на ивици некадашњег „варошког“ пута и необично је, бар за наше прилике. Изнад чесме, изведене од камена, уздише се крајпуташ висок око 1,5 метара, са уклесаним ликом Исуса Христа на крсту, војничком пушком у плитком рељефу и записима да су ратницима најближи 1929. године подигли белег. Приђите, браћо, ближе те прочитајте ови тужни спомен – део је записа уклесаног у камен, уз подсећање да су у рату 1915. године погинули Јован и Раде Ракетић и Милош и Урош Дучић. Слова су сад читљива, па се сазнаје да је Милош живео 35, Раде 34 и Урош 33 године, а да Јован „погину у рату у најлепшем цвету у 24. години“.

Фото: Д. Гагричић

Споменик од камена из оближњег мајдана Пећине исклесао је Милорад Дучић, познати каменорезац овог краја, испод чијих длета и чекића су и гробнице и белези на гробљима, а били су и ивичњаци и колобрани дуж путева. Остављајући траг о изгинулим војницима, којима се не зна гроб, Дучић је са бочне, северне стране исклесао лик анђела и војника са сабљом. Уочљиво је да је каменорезац био далеко вичнији у клесању крајпуташа него у исписивању епитафа.

Вајар Ивковић најпре је очистио камени белег, санирао оштећења, а затим акрилном бојом оживео натписе и у завршној фази премазаће белег течним силиконским слојем, како би се, како каже, спречио продор воде и угрожавања ткива споменика и камених зидова од дејства влаге и атмосферских непогодности.
Вода за чесму у подножју крајпуташа доведена је лучевим цевима са извора у кршу, удаљеног 35 метара. Ово је, иначе једна од три спомен-чесме ( поред оних у Радоињи и Мишевићима) подихнутих у славу и част ратницима 1912– 1918. године.

Овде је, како се некад говорило “код споменика и липе“ – било састајалиште чобана и младежи, договорало се за изгранке, комишања и друге послове. Вода је крепила намернике и мештане. У неколико наврата су из Месне заједнице у последње две деценије најављивали ограђивање споменика. Ратници су заслужили да се, бар, чешће покоси трава у близини, поправи прилазна стаза, очисти чесма...Знамења су као она чувена песма бола и наде „Тамо далеко“, у родољубљу искрена и патњи узвишена – треба да нас пробуде, опомену, да нас придигну и покрену из заборава.

Куршуми ранили белег

Крајпуташ на чесми у Дражевићима ранили су куршуми са западне и источне стране.
Пуцала је усташка патрола 1941. године, са кривине удаљене 300 метара, идући из станице у Бистрици према Новој Вароши. Касније су, одозго са Ковачице, гађали „нишан“ - преноси сведочења предака Мирољуб Ракетић. Кућа Ракетића је први комшија знамењу учесницима отаџбинских ратова, а Мирољуб је пре више од 20 година засадио липу, да прави хлад испод чесме, уместо осушеног стабла, док је нови младар, који метар даље, дело унука Ивана, средњошколца.

ГЗС / Д. Гагричић