Легенде о закопаном благу западне Србије (5) 



 

Легенде о закопаном благу западне Србије (5)
08.09.2018 09:49 | 0 коментар(а)



Чачак - Народна предања о закопаном благу нису увек била без основа, јер су места скривања
Француски златник, Фото: приватна архива

драгоцености била у домету љуског искуства, али то ипак нису предели свакодневног живота, пошто најчешће говоре о некадашњем животу.

Поред земље, праисконског симбола рађања, места сакривања блага су и пећина, места обележена спомеником или каменом, као простори везани за сахрањивање. Напуштени градови, дрво или вода, такође су погодна места за скривање блага. Заправо, то су места између света „физичког знања” и „метафизичког веровања” и зато поседују амбивалентну семантику.

Све приче о закопаном благу говоре да се при додиру са њим догађа преобликовање свакодневног животног искуства. То су двосмислени простори у којима долази до исклизнућа реалности, што збуњује човека који увек има потребу да зна где се тачно налази. Из тих разлога ово су за људе „опасни предели”. Поред тога, веровало се да благо није могуће успешно сакрити без жртве, а чин у коме се дешава прелазак из живота у смрт представља највећу тајну, чиме је злато добијало још већу, загонетну моћ. Зато су места сакривања блага опасна, страшна, прави табу простори. Благо се, и поред свега тога, увек тражило.

Становништво Западне Србије досељеничког је порекла, тако да није било ни могућности да се у колективној свести сачувају „тачне” представе о закопаном благу настале код староседелачког српског становништва које је побегло преко Саве и Дунава. Ипак, материјални остаци некадашњег живота људи на овим просторима, из разних епоха, увек су изнова будили машту. На широј територији планине Рудник у сваком селу могао се наћи стари српски и турски новац, често сребрне па и златне монете, понекад из римског периода. Било је ту и елипсастог златног новца који су сељаци звали „рушпе”.

Људи који су са ових простора отишли 1690, као и у каснијим сеобама, однели су са собом и „тајну” где је сакривено благо, али планина Рудник са својим пећинама и јамама за копање руде, које су временом испуњене водом, није престала да буди машту њених нових становника. Тако је у другој половини XIX века Јован Мишковић записао легенду о тајном благу које се крије у подземном језеру: „Неки веле да у њему имају нека гвоздена врата, и на овима велики гвозден локот, који по свој прилици чува небројено благо. И томе подобно.” Али ни он, будући генерал и васпитач краља Александра Обреновића, није одолео искушењу да се бави трагањем за материјалним остацима минулих епоха. Тако је на „Маџарском гробљу”, у атару села Коштунићи испод Равне горе, где су постојали и остаци цркве, прекопавао гробове тражећи, како он каже, податке о прошлости: „Ја сам платио те су два гроба раскопана, у нади да ћу какав новац или старину наћи, те да се по томе види из кога су времена ови гробови и којој народности припадају; али осим костију и креча ништа не нађох. Науман бејах да и онај гроб са знаком раскопам, те да, видим нема ли шта особито. Али ми време недостаде. Што креч нађох наилазим на ту мисао, да је тада каква епидемија (зараза) владала, кад су ови гробови покопани, па је за то креч у гробнице метат, да се не би загушљиви задај производио.”

Они који су проналазили благо сигурно о томе нису много говорили. Зато су у народном предању приповести такве врсте добиле фантастичне облике са очекиваним претеривањима. У селу Такову настало је предање како су почетком XIX века браћа Борисав и Милан (преци Борисављевића и Мајданаца у селу Мајдан) ископали на Руднику силно благо неког рудничког аге, а потом га донели кући и подели на две гомиле. Милан, лежећи испод једне купе кованица, питао је брата Борисава да ли га види, на шта је овај одговорио да га не види од тако велике гомиле блага. Заправо, постоје многе забележене приче о турском закопаном благу које су они морали да оставе при својој сеоби, местима где се злато налази, али не и тако честе приповести о онима који су га можда и нашли.

Све до XX века биле су веома живе приче како је из времена турске владавине у многим местима Србије остало пуно закопаног блага. У народу су остала сећања како су после успешних устанака и одласка муслиманског становништва многи Турци често и у највећој тајности долазили на планину Рудник, чак из Ниша, и откопавали остављени новац. Тајно су долазили и Мађари, али с циљем откопавања сребрне руде. Гробља и стари манастири били су веома популарна места за тражење закопаног блага. Само, оно је редовно измицало, па су магијске радње биле неизбежне, укључујући и приношење жртви.

Према народном предању Турци су на много места оставили злато. У заосеку Градови, испод насеља Рудник на истоименом планини, постоји локалитет Азна за који се верује да чува закопано турско благо, заправо читаву ризницу. У драгачевском селу Вича, тачније у засеоку Доњи Бријест, турске харачлије су наводно закопале део харача у један бакрач крај извора званог Рачина вода. То су сви знали, али благо годинама нико није смео да дира. Али, неко се на крају осмелио и однео злато, а мештани и данас показују рупу где се оно некад налазило.

Слична прича постоји и за драгачевско село Рти у коме је 1953. године на пословима војног премера терена као војник боравио Турчин по имену Алија из Косовске Митровице. Народно предање говори како је имао забелешке својих старијих да је у Ртима закопано злато. После војске запослио се у Катастарску управу Гуче, па је легално обилазио терен, мерио и копао рупе за постављање тригонометријских тачака и међа. Мештани знају да је имао и запис на турском језику који је говорио како се злато налазило 50 лаката од воде Јеленовац.

Често је долазио на то место и мерио, а сељаци су му и помогли да ископа једну рупу коју је он касније, тајно преко ноћи, проширио, а затим пронашао, узео и однео закопано благо. Остало је само шест плоча од камена које су штитиле злато. Алија је одмах дао отказ, отишао у Београд, где је направио две куће, које је потом продао и заувек се одселио у Истанбул. По сећању савременика то је било негде око 1956. године. Јовиша Славковић из Гуче сећа се како је тај Турчин пронашао злато на врху Титма, на локалитету Секулине воде. Сви су запамтили како су на том месту остали само празна рупа и делови разбијеног ћупа. (наставиће се...)


ГЗС/др Милош Тимотијевић











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 58.572.166 посета
Тренутно на сајту: 54 посетилац(a)