Станко Митић, шеф окружне финансијске управе у Чачку, забележио је у свом ратном дневнику да су државна надлештва у месту већ била спремна за евакуацију, чекала се само наредба војне команде.
„За време нашег поласка у вароши гужва од народа, једни иду на једну а други на другу страну, на лицу сваког познаје се забринутост и очајање. Кад смо прошли поред касарне где је смештена војна болница, биле су истакнуте заставе беле боје са црвеним крстом, а тако исто и на градској болници, што је давало знаке да је варош била спремљена за предају” - забележио је он.
И горње редове уврстио је др Богдан Трифуновић у своју историјску студију „Живот под окупацијом” описујући, из разних извора, како су текли ти чемерни дани наше постојбине у чачанском завичају.
Команда војске одредила је др Венцеслава Стејскала, мајора српске војске чешког порекла, да према Женевској конвенцији преда окупационој војсци чачанску болницу. Он је то и учинио у униформи српског официра коју је одбијао да скине све време окупације, иако је враћен на своје радно место у болници.
Пре уласка аустроугарских трупа, српске јединице већ су напустиле Чачак, и народ је почео да се склања. Мештани су се данима раније окупљали испред кафане „Цар Лазар” која и данас постоји и ради под истим именом, и одлазили пут Краљева. Жене и деца тражили су склоништа по кућама, ћепенци и капци били су спуштени на варошким дућанима.
„Кад су непријатељи прешли Мораву и нашли се у Цветнограду (Чачку), варош је била као мртва” - записао је мештанин Синиша Пауновић, доцније уредник у „Политици”.
Из средишта вароши, од цркве према мосту, упутила се група Чачана носећи белу заставу, углавном старији људи, предвођени председником општине Јованом Михаиловићем. То је била делегација или одбор грађана за предају насеља. Око 16 сати непријатељски војници су прешли мост, који је био срушен са љубићке стране.
Самозвани одбор за предају града није се допао мађарском официру који је командовао заузимањем. Уместо да прихвате предају и белу заставу, војници су грађане потерали испред себе као живи штит и упутили се у центар вароши, на тадашњу пијацу. Председник Михаиловић остао је на дужности до 10. новембра 1915, кад је смењен и интерниран наредног дана.
Житељи немачког или мађарског порекла морали су одмах, исте вечери, да се јаве официру који је заузео Чачак. Добошар је објавио да се варош предала и да сви старији од 18 година сутра морају да се појаве на пијаци. Многе радње биле су већ првог дана опљачкане, као и напуштене куће по месту. Страна војска одмах је одузела сву храну и бакарно посуђе од становника, свиње и живину.
На згради поред хотела „Крен” (данашњи хотел „Београд”) постављена је дугачка табла са натписом „K. und k. Polizei” (Царска и краљевска полицијска станица). Окружни командант изабрао је луксузну вилу у саставу Окружног расадника, док су многе веће и лепе куће аустроугарски официри узели за свој смештај. Хотел „Крен” чачанског индустријалца Стевана Крена стављен је на располагање окупаторским официрима и назив му је промењен у „Viribus Unitis” (Сједињеним снагама).
Станко Митић је у дневник кратко уписао: „19. октобар по Јулијанском календару: овог дана, доцкан у ноћ, чули смо да су Аустријанци ушли у Чачак и да борбе нису биле”.
Кад су аустроугарске трупе ушле, командант места захтевао је тројицу талаца, који су животима и имовином морали да гарантују да становништво неће учинити ишта уперено против оружане силе. Радикална власт у насељу изручила је протојереја Сретена Михаиловића, трговца гвожђара Наума Трифуновића и неког Ристића.
Убрзо је уследила и наредба о купљењу оружја и муниције, а избегли живаљ, који се привремено склонио по околним селима, полако се враћао у Чачак. Живот под окупацијом управо је почео.
ГЗС/ Политика, Г. Оташевић
