дотерали стоку у Котрашку земљорадничку задругу за продају. После ислате новца распитали су се за извор Арач. Сељаци су их одвели на то место, а они су само ћутали и нешто записивали. Следеће ноћи тајно су дошли до извора и ископали благо. Мештани су цео случај пријавили милицији, али док је она стигла „Турци“ су далеко одмакли. Потрага је била безуспешна, јер када су продавали стоку у Котражи њихова имена и место становања нису забележени, тако да „свемогућа” Титова УДБ-а није успела да пронађе и поврати отето благо.

Током Другог светског рата настале су легенде о великом „четничком злату” које су снаге генерала Михаиловића (ЈВуО) добијале од западних савезника (Велике Британије и САД). Настао је нови мит који се наслањао на старије матрице, при чему је таквим начину размишљања био склон и највиши државни врх социјалистичке Југославије (Јосип Броз Тито и Александар Ранковић), који је 1965. у Овчарско-кабларској клисури неуспешно трагао за закопаним „четничким благом”. Уверење да су четници ипак успели да велике количине драгоцености (злата, дијаманата и осталог драгог камења) ипак сакрију на ширем простору Равне горе живо је и данас, а трагачи за „изгубљеним благом” редовно обилазе простор од Сувобора до Овчара.

Приче о закопаном благу, најчешће злату, постоје и на простору Западне Србије. Због чињенице да су становници овог подручја потомци људи који су се у пусте пределе доселили крајем XVIII и почетком XIX века, легенде о закопаном благу немају древну прошлост, али се наслањају на старе матрице митског размишљања које су карактеристичне за све људе и пределе света. То је један од разлога што је разрушена насеља, тврђаве, храмове, гробља и споменике веома брзо „населила” људска машта покренута снажним и старим веровањима да је могуће досећи до закопаног блага.

Ако се посматра структура прича о закопаном благу у Западној Србији, лако је доћи до закључка да се не разликује од истоветних приповести и на другим српским етничким просторима, али и легендама које постоје код свих народа. Мешавина проверених материјалних и историјских чињеница и необуздане фикције главна је карактеристика свих прича о закопаном благу.

Ако би се прецизније одређивала најзначајнија „златоносна” подручја, то су сигурно планина Рудник, Овчарско-кабларска клисура, шира територија око планине Вујан, а потом и Драгачево. Свакако да су и неке друге локације „препуне блага” (почев од самог центра Чачка, на пример, па до значајних археолошких локација попут праисторијских хумки у Атеници). Нека нова истраживања донеће сасвим сигурно и прецизнији попис налазишта митског злата.

За простор Западне Србије, посебно ширу територију Чачка, карактеристичне су најновије приче о закопаном благу настале у XX веку које се везују за многе људе и догађаје из Другог светског рата, најчешће војску генерала Михаиловића (ЈВуО), односно „четнике” у свакодневном говору. Али и ове приче наслањају се на старе матрице и „живе” упоредо са „старим” веровањима у нека друга, обично „древна блага” која нису изгубила свој сјај у људској машти. У сваком случају, митско злато постоји и на подручју Западне Србије, редовно узбуђује људску машту и насељава још увек тајне и неиспитане просторе традиционалних и модерних народних веровања. (крај).

ГЗС/ др Милош Тимотијевић