села на падинама Маљена била су пуна људи. Куће пуне деце а ливаде косача.

„Било је људи колико хоћеш, само се 60 до 70 људи се искупи на мобу кошења. Без петоро деце није била ни једна кућа”, каже Војимир.

Али времена су се променила, данас је у њиховој кући петоро чланова. Од четворо унучића на кућном прагу остао је само један. Двадесетдвогодишњи Милета један је од ретких из своје генерације који живи на селу.

Војимир Јовковић са супругом и уд обру и у злу, фото: РИНА

„У мојој генерације имало нас је десетак, а данас смо остали само мој рођак и ја. Остали су отишли где им је боље, по градовима раде за плате. У селу слаба вајда”, прича Милета.

Радни дан траје како каже Милета од јутра до сутра. Много се ради а мало заради, па се поред послова у штали и на њиви траже и додатни извори прихода.

„Сваки дан устајем у пет сати, уђем у шталу очистим помузем краву, намирим козе, овце. Када све то завршим идем даље, њива, кошење, плашћење. И оно што зарадим поново морам да купим концентрат, да дам за препарате да попрскам да купим семе да посејем. Дођем на нулу, или испод нуле. О одмору да не причам ни летовања ни зимовања, јер од овога да се приушти не може. Све што произведем и што имам да продам, не могу да зарадим, јер су цене онога што ми имамо да понудимо ниске. Млеко , малина све иде буђ зашто ”, каже Милета.

Милета Јовковић остао да живи на селу, фото: РИНА

Милетин отац Драган припада средњој генерацији Јовковића. Јасно му је зашто млади не желе да остану на селу и ако су све вредна деца која су научила да раде од малих ногу.

„Млади хоће да раде. Деца су добра, али хоће да виде напредак да знају зашто раде”, каже Драган.

Милета каже да је његов сан био да остане на селу, али да кад погледа преко плота, тамо где су отишли његови вршњаци чини му се да је боље. Ипак ако се нешто промени остаће свој на своме.

РИНА