угостио је протонамесника Александра Јевтића који је у параклису Саборне цркве одржао предавање „Депресија – ако је светлост у вама тама“, наводи се на сајту Епархије жичке. Одржавање предавања организовао је старешина Саборне цркве у Чачку протојереј Марко Мирковић са братством.
У препуном богослужбеном простору, предавач је пред бројним свештенством, уз појање хора „Вазнесењски“ и посетиоцима одржао духовно предавање везано за тему која је све присутнија у нашим животима. Јереј др Слободан Јаковљевић је отворио предавање и најавио предавача.
Да депресија није болест само модерног човека јасно је било још из самог уводног слова предавача који је истакао да је од депресије боловао и први јеврејски цар Саул.
“Познаваоцима Старог Завета блиско је сећање на цара који је свој пут властодржја започео угодно да би лагано почео да мења расположење и да тоне у адске поноре. Упркос покушајима да разгали душу слушањем младог Давида који поје уз харфу пао је у очај који се завршава покушајем убиства потоњег цара Давида и самоубиством Саула. Велика је несрећа што је развојни пут депресије управо овакав како је приказан, од очаја и патње до фаталног краја, било самоубиством било убиством.
Протонамесник Александра Јевтић, Фото: сајт Епархије жичке
О депресији пише још Хипократ спомињући меланхолију као ’црну жуч’, жуч која се излива у мозак и мења стање свести. Колико је ова древна изведба била тачна сведочи то што је и медицински потврђено да се мозак мења, да у њему постоје сложени биохемијски процеси повезани са нивоом и преносом одређених хормона, као и чињеница да се ментално стање човека трансформише након можданог удара. После такве трагедије мозак покушава да се обнови, али неретко промене које су настале у систему мозга доводе до великих промена у понашању”.
Предавач је нагласио да се кроз целокупан развој људске мисли спомиње депресија која је у уској вези са душом.
“О овој проблематици тек ће опширније писати чувени Фројд. Међутим, Фројд наилази на критике како атеистичких, тако и религијских мислилаца. Код њега је душа изведена као носилац понашања. Атеисти га критикују зато што постојање душе није потврђено егзактно, а теолози га критикују зато што душевна стања исувише упрошћава и користи непримерене слике и речи у опису болести. Фројд је одређене религијске ритуале и понашања појединих верника тумачио као маскиране опсесивно-компулсивне поремећаје, који се преко религије покушавају легализовати и тиме се не лечити. Примећујући да је Фројд често претеривао у оценама о религији, Јеротић пише да је у сличним ситуацијама имао право, јер је потврђено присуство тзв. рационализација одређених психичких поремећаја кроз религијско маскирање појединаца.
Вековима је хришћанство било кроз сарадњу у вези са медицином, све док западна црква није почела да психичке болести подводи под демоноиманост и да такве болесне људе спаљује под изговором да су слуге демона. Медицина се од тог тренутка одваја од цркве. Медицина и право постају надлежни за менталне поремећаје".
Стручњаци би рекли, нагласио је предавач, да депресија полако осваја прво место међу болестима у 21. веку.
"Многобројни називи за њу (потиштеност, очајање, безвољност, апатија, малодушност, униније, чамотиња…) доказују колико је присутна у искуству људи. Латентна је, подмукла и често је оболели не препознају. У тзв. коморбидности, повезаности је са многим другим физичким и психичким обољењима. Фармакоиндустрија бележи енормне приходе од продаје антидепресива. Тако је основни проблем утврдити када је она узрок, а када последица. У случајевима болести зависности, често се испоставља да када се пацијент одвоји од опијата, истовремено постане депресиван. То значи да је различитим видовима зависности покушавао да лечи депресију, па када је остао без њих показао је своје примарно обољење – депресију”.
Протонамесник Александар изложио је да постоје различите врсте депресија, као и њихови узроци.
“Врсте се разликују по интензитету, од стања налик анксиозности и различитим неурозама, па све до тешких облика психоза, све до потпуне инвалидности. По узроку, депресије су ендогене и реактивне. Ендогене су повезане са генетиком и биохемијским процесима. Реактивне су везане за начин одговора на спољашње изазове. Стрес, као симбол нашег убрзаног друштвеног живота и времена, представља главни увод у депресију.
Различити су покушаји дефинисања депресије. Увек су ограничени и условни, као и све дефиниције. Као и сваки ментални поремећај, депресија представља ненормалан начин комбиновања мисли, емоција, понашања и односа. Упечатљива је дефиниција са једног медицинског симпосиона, где се депресија описује као: стање у коме се тугује због онога што је повод за тугу, а не радују због онога што је повод за радост. Она је тиме дисбаланс/неравнотежа радости и туге, који су нормална стања када су у право време. Свети Максим Исповедник је дао опис стања које данас зовемо депресија: то је одсуство радости, које одликује туга због прошлости и страх од будућности. Дакле, депресивна особа је она која не уме да живи сада! Ако бисмо се још позвали на Свете Оце видели бисмо да је депресија заборав љубави Божју, крах идеала, безнађе. Односно, када се човек удаљи од идеала Божје љубави он остаје празан јер губи ону водиљу која га напаја животом. Логично, човек мора да има идеале којима тежи, јер на овај начин остварује покретљивост духа и избегава лењост која га лагано може одвести у депресивни облик понашања. Материјалистички концепт религију оптужује за ’метафизичку интоксикацију’ људи, не схватајући колико их без Бога оставља рањивима пред суровостима живота.
Постоје многи видови лечења депресије, различите терапије. Когнитивна терапија настоји да дисциплинује мисли, јер се у њима види и узрок и лек депресије. Овде је отворено поље за дијалог са подвижничким искуством Цркве, које открива важност борбе са мислима. Молитва се препоручује као лек, али и прихватање кроз њу воље Божије. Наше жеље су, неретко, повезане са оним што је неоствариво и није засновано на ’таленту’ који нам је Господ дао. Неостваривање наших жеља нас клизаво води ка падању у ту адску таму безвољности и патње. Светоотачки списи нас упозоравају на зао дух унинија и безвољности где наше биће стаје и престаје да се развија, а то га неминовно води у патњу депресије. Не смемо заборавити ни ђавола као ’шаптача’ (по речима Светог Пајсија Светогорца) који је ту да нам стално шапуће и поставља погрешне идеале и жеље. Неиспуњење тих идеала, неретко, има страшан, језив, суицидни завшетак.
Бихејвиорална терапија указује на важност односа појединца и заједнице, као и на међусобни утицај на понашање. Потребно је промишљати о изреци да смо сви криви за све. Депресија често настаје као последица нарушених односа са околином, а лечи се поправљањем истих. Погрешно је оболелима од депресије говорити: ’Знам како ти је’. Није тачно, не знамо најчешће. Делотворније би било усмерити им пажњу на одређене активности. Ту смо позвани на жртвовање и сопственог времена, а не само на празне речи. Тако се и пред Цркву ставља велики изазов и одговорност у савременом добу отуђења, да буде место сабрања не само у току Литургије, већ и након ње. Можда је то основно еклисиолошко питање данашњице, пред којим сви треба да се замислимо и поставимо питање зашто је ситуација често поражавајућа?”
Предавач нас пита како се изборити са депресијом?
“Јога? Ако желимо ништавило, и још горе осећање усамљености, празнине, или рекли би јогини „Желимо Нирвану“ изабраћемо ову дисциплину… А јога поставља човека на пут који ће га даљим корацима само гурнути у таму невиђену, таму ништавности. Молитва нам нуди повезаност са Богом који је Личност, а истовремено поштује нашу личност. Тиме одзвањају речи умно-срдачне молитве: Господе Исусе Христе помилуј ме. О различци молитве и јоге упечатљиво је писао архимандрит Софроније (Сахаров).
Депресија се регулише здравим односом са ближњима, онима који су ту, око нас. Прихватањем себе као бића какво јесам. Ако кренемо од тога како нас други виде и прихватају, или како бисмо ми желели да будемо прихваћени, на погрешном смо путу! Депресија, уколико је изазвана кривицом лечи се Светом тајном исповести и покајања. Али, излечива је само уколико се прихвати кривица као таква. Кроз здрав однос према Цркви и духовности, кроз исповест и Литургију наша душа може оздравити. Свети владика Николај је рекао: Само кад сам с Тобом, тад ми тесно није. Тајна мога мира у Теби се крије. Дакле, прихватити себе и прихватити друге, поставити себе у здрав социолошки контекст и кроз здраву духовност прихватити и умножити таленте које нам је Господ дао. Волети себе и друге, као створења по Лику Божијем.
Медицина и теологија се не супротстављају када су врхунских домета. Одређени лекови, вежбе, начин исхрана, избор приоритета, постављање реалних циљева, постепеност, не одударају од поука вере које их допуњују молитвом, благодарношћу и подвигом. На крају, радост је плод Духа Светога, по речима Светог апостола Павла у Посланици Галатима”, закључио је протонамесник Александар Јефтић.
Глас западне Србије
