ја остах у селу,/ мисли ми те стално жељном душом ишту,/ тражим своју прву љубав изгорелу/, ал’ узалуд трагам по хладном огњишту”.

Ове стихове Мирослав Илић (66) први пут је отпевао пре 32 године и љубавна тужбалица, а сви Моравци имају бар по једну нарочито драгу, никад више није отишла из срца његовога.

– То је песма „Далеко си сада”, на текст чика Обрена Пјевовића. Вероватно најлепша у мојим песмама, уз „Моравско предвечерје”, такође његово. Човек са четири разреда основне школе живео је од земљорадње овде, у нашим Мрчајевцима, али је за мене увек био и остао непоновљив књижевник – каже Мирослав Илић за „Политику”.

Срели смо се с певачем, по договору, прошле недеље на обали Западне Мораве, у његовом завичајном селу. Допутовао је из Београда у Мрчајевце како бисмо прозборили коју о долазећем Сабору трубача у Гучи, а пред Илићевом брвнаром, удну моста којим се река прелази ко пожели ка Слатини, брзо се окупило друштво. Док је Мирослав, мало постранце, разговарао са својим старим пријатељем адвокатом Светозаром Ж. Павловићем из Београда, с малог доксата већ је стизао мирис рибље чорбе коју су готовили српски прваци за свадбарски купус, обојица Мрчајевчани и Илићеви пријатељи, Миодраг Вучинић Пипера (професор) и Бранимир Јевтовић Гуговац (кандидат за професора).

Аласи на Западној Морави, испод моста Мрчајевци–Слатина, фото Г. Оташевић

Двадесетак метара даље, из реке вире мердевине, сежу све до високе моравске обале. Њима се пецароши спуштају у реку јер брже и боље стазе нема. Доле, загледани у воду поред спруда испод средњег стуба моста, ћутке и непомично докони аласи чекају да огладне и закаче се неки шаран дивљак или мрена од три килограма.

– За мене је Гуча светиња, то је у ствари Србија, и није ми право што се, понекад, о Сабору говори без поштовања – каже Илић, који ће ове године четврти пут певати на највећем народном скупу у Србији.

У недељу, 14. августа, затвориће 56. Сабор концертом на којем ће се непосредно пре њега појавити Северина Вучковић. Домаћини Сабора, наиме, одредили су два комерцијална дана, уочи (среда, 10. август, концерти Светлане Ражнатовић и Боре Ђорђевића) и после Сабора, желећи да, не дирајући трубачки, традиционални програм, знатно подигну укупан број посетилаца.

С моравске обале поглед иде ка Јелици, која раздваја Чачак и Гучу, и Илић приповеда да ће занавек остати одан свом шумадијском човечанству:

– Деценијама сам у Гучу ишао као публика, да бих уживао у музици и народном слављу, и признајем да сам био први противник мешања естрадног, комерцијалног програма, са оним што је суштина Драгачевског сабора трубача. Ту је цар, краљ и господар њено величанство труба. Кад је Гуча 2010. славила пола века прихватио сам, ипак, да певам, и рекао на почетку концерта: „Сестро трубо, у име свих фрула, хармоника, виолина Србије, срећан ти 50. рођендан. Данас, ево, не правим ту непремостиву разлику, али и даље сматрам да у свему ваља тражити неку меру и смисао.

Уз Мирослава је, то тако иде већ деценијама, композитор и врхунски музичар, Миша Мијатовић, родом из Милочаја, мало низводно:

– Част ми је што свирам у Гучи, обожавам тај Сабор, увек сам долазио и приватно. То је, по мом суду, најзначајнија робна марка Србије, најбоље што наш обичан народ и музичари могу да понуде земљацима, странцима и Србима у расејању – истиче Мијатовић.

На Мораву је дошао и Слободан Јоловић, начелник Моравичког округа и председник Сабора, да би још једном пожелео добродошлицу Мирославу и Миши у трубачку престоницу света.

– Гуча мора да чува своју личну карту, али смо дужни да мислимо и о посети, и народу омогућимо да чује српске певаче и музичаре које највише воли. Ове године то су Мирослав, као највеће име народне музике, Бора Ђорђевић је полудрагачевац, Светлана Ражнатовић већ редовно пева у Гучи, а Северина Којић је српска снајка – прича Јоловић.

Разишли смо се са Мораве пре предвечерја, остављајући Пипери и Гуговцу тек начету боцу шљивовице, тек прву. Мирослав и Миша отишли су у Аранђеловац, на славу код Добривоја Маринског, Павловић после тога победио оба противника у замку и прешао у средиште села, у печењару „Баралић”, а сунце се полако смештало за десну моравску обалу.

Мирослав Илић је прву плочу објавио још као гимназијалац у Чачку (сингл „Послушајте моју песму”, 1965), па до сада нанизао 25 албума и 19 малих плоча, али из срца му не излази ни већ речено Обреново „Моравско предвечерје”, које је снимио још 1979.

Како то, беше, иде

„Ноћ силази низ гране орове,/ свици пале села и шорове,/ шуми река кроз густе врбаке,/ кроз врбаке и кроз повртњаке./ Касним зраком сунце поља љуби,/ воденице на Морави губи,/ славуј гору својом песмом поје,/ поред реке све двоје и двоје./ Хучи напер старе воденице,/ и чује се песма меденице,/ сутон сунцу смиче сјај и боје,/ скрива мене, са мном злато моје.”

Није песнички, али ево да, иза ћошка, додамо и новинарски стих, колико за завршетак текста: „Да л’ ће бити строфа и времена,/ ко у доба Мира и Обрена! Зна ли неко срца да нам дира,/ као песме Обрена и Мира?”

Извор: Политика. Г. Оташевић