који су пре шест деценија примили срцу драг папир и стали да размишљају која им је страна света милија. Младе дипломце из 1958. прозвао је, као и некад, њихов професор хемије Миодраг Пантелић – Јежо, а слово добродошлице држао познати чачански адвокат Чедомир Ђорђевић (83), беседећи:
- Срећан сам што се после шест деценија видимо у истој учионици и што смо привилеговани, па превалисмо осму деценију. Иако смо у поодмаклом добу позивам вас да се и у годинама које долазе виђамо овде, у здрављу и весељу. И да останемо поносни, јер смо били и остали једно од најбољих послератних поколења наше Гимназије, из које је девет десетина ученика завршило факултете.

Старо школско друштво, проређених власи, затим је је чуло посланицу свог савременика из клупе, професора др Данила Стојановића:

-Седих глава и обојених фризура, после шест деценија, несигурним кораком, опет уђосмо, побожно као у Храм, у нашу Гимназију. Нису нас сачекали ни директор Лука Војводић, ни наше разредне старешине: Надежда Пантовић, Даринка Војводић, Томислав Зечевић, Ристо Ристовић, Оливера Живковић и Сергије Васковић... Већ само професор др Миодраг Пантелић, наш Јежо. У историји овог града Црква Богородице Градачке, духовни храм, и чачанска Гимназија, храм просвете, биле су институције по којима се Чачак препознавао. Генерације њених ђака осећале су велико поштовање и понос што су училе или радиле у таквом здању. По завршеном школовању, у гимназијским учионицама и кабинетима, са печатом гимназије на матурским дипломама, одлазиле су на даље школовање. По завршетку, свима који су долазили да посете наш град а и нама који смо у њему живели и пролазили поред Гимназије, она је увек будила младалачка сећања.

Рударски инжењер Марта Кангрга - Ђорђевић, на том школском часу сликовито је предочила колико бејаху лепи дани у младости њеног поколења:

-Ми смо, мање или више, били послушна деца, помагали смо у кућевним или сеоским пословима, обавезно чистили снег испред кућа, цепкали дрва за потпалу и слагали их под конац. Највише два пута недељно јело се месо, углавном пилетина, а мајке су нас убеђивале да посебно волимо тртицу. Знале су да од једног јајета направе слаткиш: кувао се пекмез од шљива, слатко од исте воћке, од дуња ренданих и у парчиће, остављане су дуње на шифоњер па смо од њиховог мириса успављивани у хладној соби, али уз помоћ топле цигле у кревету. Данас, недостаје мирис дуња, а нема више ни шифоњера.

Друштво се после школског часа преселило у „Палму” јер сви могу да добаце, пошто је близу Гимназије.

ГЗС