чиме су завршени овогодишњи „Видовдански дани Љубића”.

А горе на брду, у црквеној порти мала бина, неколико светиљки, клупе за публику и поглед на Чачак у ноћи.

И заиста, све је изгледало бајковито. Храм Светог кнеза Лазара обасјан у византијско плаво, на бини Танаско Рајић, а око њега нешто више од стотине људи, који су на највећи српски празник дошли да слушају о јуначким подвизима српских јунака и највећег међу њима, барјактара вожда Карађорђа, Танаска из Страгара.

Све ово употпунио је призор људи који нису стигли на време, па нису нашли место у оних неколико реда клупа, постављених испред саме бине. Као да и организатори нису веровали да ће на представу доћи толико душа. Али се чачанска публика брзо снашла, па су поседали, ко на камен, а ко на ливаду, а било је и оних који су целу престајали. Али се нико није окренуо и отишао негде где ће моћи да ужива у удобности столице. Тако је синоћ, бар док је представа трајала, Љубић подсећао на њујошрки „Сентрал парк” у оним емисијама на „Националној географији”.

Фото: ГЗС

А Никола Шурбановић, успео је својом глумом, да после 207 година врати Танаска на врх Љубића и то тако живог да су нас на тренутке почели подилазити жмарци. Као да смо чекали са које ће стране изаћи какав турски аскер, којег ће Танаско ту, пред нама посећи, само да нам покаже како се Срби боре за слободу. И био је награђен троминутним аплаузом.

На крају се искрено надамо да нећемо чекати годину дана да би опет погледали неку представу под отвореним небом на брду Љубићу. И надамо се да на тој следећој представи неће бити она госпођа због које нисмо чули првих петнаест минута представе, па смо морали да тражимо ново место на ливади.

ГЗС