родом из Дучаловића на Овчару командовао је једним пуком трећег позива, где је било пуно његових земљака из чачанског краја. Ту народну војску, сачињену од мушкараца од 38 до 45 година и оденуту у обичну народну ношњу – шубаре, црни гуњеви, чакшире и опанци на ногама – чекао је двобој са пруским гренадирским пуком првог позива, чији су солдати на леђима и у шакама имали све најновије што следује рату.

Цвијовић, касније дивизијски генерал, овако је пре боја соколио своје људе:

„Не заборавите – иза ваших леђа су ваша села, ваша унучад и сви драги и блиски. Непријатељу их не смемо пустити у руке, бар ја тако мислим.”

Наставио је, према запису којег су прибележили његови потомци после војне:

„Ја сам се нашем господару, краљу Петру I заклео да ћу увек, у свим биткама а нарочито у одсудним тренуцима по нашу Отаџбину, а ово је један такав моменат, чак и превише тежак за њу, борити се. Борићу се све дотле док ми или неко непријатељско зрно у некој борби потпуно и сасвим на заклопи очи. Или, пак, ми не добијемо битку, а и све друге. То важи и за ову битку са германским пуком, која нас у скором тренутку очекује”.

Уписано је и ово његово сведочење:

„Млади Немци су као љути лавови јуришали и наваљивали, али ови старци, потомци Старине Новака и осталих легендарних јунака из наше велике прошлости, опстајали су у својим рововима и не помишљајући да крену назад. Као да су каквим магнетом били везани за ровове. А убрзо је тако и било јер се тај магнет звао Отаџбина. Борба се разгоревала, све крвавија а губици све већи. Неког трена обавештен сам да у једном батаљону више у животу нису сви официри на челу са командантом, као и највећи број подофицира.”

Како више није имао старешина, Цвијовић је начинио необичну одлуку, какву историја ратовања вероватно није забележила. Он је пуковском свештенику Владимиру Лијескићу, такође Чачанину, заповедио да преузме команду над батаљоном, казавши му:

„Од овог тренутка пред свевишњим ја преузимам све ваше грехе које ћете највероватније морати починити убијајући људе, непријатељске војнике германског пука, са којима се баш овог тренутка кољемо и давимо на живот и смрт.”

Али, прота је разумео тежину часа:

„И наш првосвештеник, господине пуковниче, Свети Сава, кад је требало за добро своје и наше Немањићке Србије, одлазио је у борбу са непријатељем без имало страха од кажњавања божијег. Зато и ја без трунке гриже савести испуњавам ваше наређење.”

Занимљиво је и Цвијовићево сећање на оно што се потом збило:

„После добијене битке, за заробљеног команданта немачког пука и остале њихове официре такође заточене, приредио сам ручак и на добром немачком саопштио им да су их победили српски трећепозивци. Како нису веровали морао сам да их, после ручка, проведем поред постројених мојих војника. Немачки командант понављао је: Mein Gott, mein Gott, das ist unmöglich. Зар је могуће да су нас, пруске гренадире, до ногу потукли ових српски старци, у својим сеоским оделима и опанцима на ногама. И са главама које нису штитили гвоздени шлемови, већ шајчаке и јагњеће шубаре. А о оружју и да не говорим.”

ГЗС/ Политика Г. Оташевић