свестан је свог тешког путовања и своје прошлости, зна континуитет властитог постојања и где се данас налази и којим путем треба ићи у будућности. Наши ставови, вредности и уверења о животу су значајним делом изграђени на успостављеном заједништву и нашем везивању за успехе кроз генерације на различитим пољима а пре свега на спортском пољу.
Времена пролазе, Актери одлазе, Сећања бледе, Само дела остају.
Радост је данас наша велика, што су овде присутни бројни живи актери настанка, развоја, раста и напретка СД „Јединство“ .
Крајем шездесетих година XX века усвајањем Резолуције Савезне Скупштине о физичкој култури, долази до системског развоја спорта и физичке културе којим се обезбеђују услови за неговање физичких способности човека уз помоћ физичког вежбања. Физичка култура постаје један од постулата државног система и благодатна храна за телесно здравље човека.
У општини Лучани тиме су започете активности на формирању спортских друштава у већим сеоским центрима и јединствене „Драгачевске лиге“, где би се омладина Драгачева упознавала, зближавала и такмичила у неколико спортских дисциплина: првобитно шаху, стрељаштву, одбојци и фудбалу, и касније уведеном стоном тенису. Поред већ постојећих спортских друштава „Драгачево“ Гуча и „Младост“ Лучани, 16. априла 1972. године (недеља) на иницијативу омладинске организације МЗ Пухова и Лиса (Милића, Милорада, Милоша, Радоша Нешовановић, Ивана, Видоја, Срећка, Радосава, Бранка Јовичић, Михаила, Милисава, Милоша, Антонија Стевановић, Живорада, Неђељка, Душана, Жарка Јаћимовић, Петронија, Радојка Тајсић, Боривоја Тодоровић, Жика Јелић и других), као треће спортско друштво у општини Лучани формирано је спортско друштво „Јединство“ за омладину Пухова и Лиса. Наведена лица касније су били и окосница одбојкашке и фудбалске екипе СД „Јединство“.
Први председник СД „Јединство“ је био почивши Антоније Стевановић, а велику помоћ у оснивању спортског друштва и обављајући дужност секретара дао је тада учитељ Благоје Марјановић. За клубску боју СД „Јединство“ одабрана је плаво-бела.
Прва такмичарска утакмица пред многобројном публиком (кажу тог дана био вашар у Пухову) одиграла се 14. маја 1972. године код основне школе против екипе „Јелице“ из Горачића. Ево лопта се котрља до данас, већ 50 година.
Прва надметања су била у шаху, стрељаштву и одбојци, а онда као шлаг на торти долазила је фудбалска утакмица. Свака победа бодовала се са по два бода, а бодовање је вршено како по појединим дисциплинама, тако и у укупном пласману, сабирањем бодова из све четири дисциплине.
У другој сезони 1972/73 године у генералном пласману, СД ’’Јединство’’ је заузело 7. место са освојених 51 бодом. Фудбалери су заузели прво место и били представник општине Лучани на 3. међуопштинским играма ’’Шумадијски октобар’’, које су те године одржане у Лучанима. На играма фудбалска екипа ’’Јединства’’ је освојила прво место победивши „Таково“ из Горњег Милановца са 1:0 и у финалу фудбалску екипу Кнића голом Дамјана (Дача) Јаћимовића у последњем минуту меча.
Наш терен за фудбал код основне школе је био мали и непрописних димензија, па се играло са по девет играча у патикама и по неким локалним правилима без офсајда. Ту се играло, у оквиру тзв. ’’Драгачевске лиге’’ све до 1978.године. У клубу су у том периоду, били играчи из Пухова и Лиса што је било посебно важно, да омладина из ова два села заједно чине један клуб. Лопта је често излетала изван игралишта, због близине пута представљала је опасност за скупљаче лопти али и за возаче, прелетала је и преко ограде у домаћинства Савића, или ишла право у пшеницу, кукуруз Милана Стевановић, па док се донесе, угази се и оштети већа површина усева.
У моје детињство су уткани време и мирис васкрсле недеље, звуци грлатих навијача, галерија слика и флешева оштрих дуела, бравура између статива, голова и потеза у стилу великих виртоуза лопте Миће Бркића и осталих, одбојкашких чудесних потеза Чеда и Раденка Димитријевић, Драшка Тајсић и др. Тај период интезивно је проткан дечачким емоцијама победа и пораза, радости и туге. На терену се водила љута борба, али изван терена ширило се и учвршћивало пријатељство и заједништво.
Играло се из срца и душе, имала се једна гарнитура спортске опреме, на утакмице се путовало бициклама, коњским шпедитерима, комбијима, аутобусима, често и пешке уз песму, шалу, полазило се рано, а враћало касно.
Од сезоне 1977/78. „Драгачевска лига“ се одвија у нешто измењеном облику. Наиме, екипе су подељене у А и Б групу (укупно је укључено 15 сеоских спортских друштава) које се такмиче по бод систему у одбојци и фудбалу, а у сезони 1979/80 године формира се општинска фудбалска лига и почињу да се примењују сва важећа фудбалка правила. У првој општинској фудбалској лиги Лучани ФК „Јединство“ је освојио прво место, али тада се још увек није улазило у виши ранг. Квалификације за виши ранг такмичења ФК „Јединство“ игра први пут са ФК „Јелица“ Горачићи, јуна 1985. године и у две утакмице губи укупним резултатом 4:3, а публика је уживала у фудбалским умећима, пре свега Микана Тајсића (један од наших највећих талената) и Предрага Плазинића, као и голманским парадама почившег Стевана Стевановић (у том периоду био на проби у ФК „Партизан“ Београд).
Такмичења у шаху, стрељаштву и новоуведеној дисциплини - стоном тенису се одвијају турнирски у зимском периоду, и до 1987. године од укупно 15 спортских екипа, спортисти СД „Јединство“ нижу успехе у наведеним дисциплинама, освајајући углавном једно од прва три места.
Прелазак на нови систем такмичења је условио потребу за новим тереном (терен код школе више није био адекватан за овај степен такмичења). Од тада почињу стална гостовања, као домаћини смо били на игралишту ФК „Феријалац“ из Ђераћа у Лучанима на месту данашњег стадиона ФК „Младост“. Био је то терен изграђен на пепелу од фабричке енергане, џомбаст и нераван са понеком травком. Кад падне киша била је то права каљуга.
Могућност за решење проблема и новог фудбалског терена се указала на овом месту, и парцела у власништву пољопривредног предузећа „Воћар“ на чијем челу је био наш мештанин Драгиша Нешовановић и разумевања управе предузећа да ће овај простор служити младима за спорт, забаву и разоноду је крајем 1979. године уступљен уз минималну накнаду СД „Јединство“.
Неопходно је било почети са уређењем будућег игралишта, али у том периоду долази до раскидања јединства, омладине два села Пухова и Лиса и формирања СД „Напредак“ Лис. Требало је неко време да прође и да се успостави добра сарадња омладинских организација и да омладина да значајан допринос да се овај објекат заврши до краја. Прво су засађене саднице 88 стабала јаблана и 88 стабала липе и брезе, а затим је 2. априла. 1983. године организована радна акција за довођење воде на терен, јер је то било неопходно да би се утакмица и тренинзи одвијали у нормалним условима. Тако је од школе до новог игралишта почело копање канала да би се поставиле цеви које ће бити прикључене на водовод који користи школа. Била је то прелепа „слика“, видети младе организоване у радне бригаде (140 бригадира), а било је и старијих како раде за добробит свих који воле спорт и баве се њиме. Неуморне руке омладинаца, старијих у поодмаклим годинама, а и пионира којима су само главе вириле из дубоких канала избацивале су кубике ископане земље. Истовремено, на другом крају, на овом месту Миодраг Нешовановић – Гашо је са својим трактором заоравао прву бразду за будуће дренажне канале, а преко 200 мештана МЗ Пухово је радило на ископу дренажних канала и бунара на игралишту. Касније су дренажни канали напуњени каменом и хумусом, засејано је семе траве, затим је игралиште обележено, направљени су метални голови, кућице, игралиште је ограђено и 19. августа 1985. године свечано је отворено. Част да свечано пресече врпцу и спортски терен пусти у употребу припала је Василију Чворовићу.
Све је успешно завршено па је сада игралиште право место за стицање снаге, воље и жеље за бољим животом.
На нашем терену у Пухову тренирале су све екипе које су биле на припремама у Лучанима. Лета 1990. године ФК ’’Црвена звезда’’ под вођством тренера Љупка Петровића била је на припремама у Лучанима. У склопу тих припрема неке тренинге је одрађивала на нашем терену. У сезони 1990/91 године ФК ’’Црвена звезда’’ је постала првак државе, а затим у Барију европски и Токију светски клупски шампион у фудбалу. Темељи тих титула почели су да се зидају у Пухову, тако да неки мали сићушни каменчићи су понети са овог терена у Пухову и уграђени у титуле од Барија до Токија.
Крајем деведесетих година XX века великим трудом и вољом већег броја чланова и пријатеља клуба (Рада Јаћимовића, Радојла Тајсића, Радивоја Раша Тодоровића, мр Радоша Миловановића и других) завршена је изградњи објекта са службеним просторијама, свлачионицама и угоститељским објектом, као и асфалтирање спортског терена за мале спортове.
Како су услови у Пухову били одлични за игру, поготову на новом игралишту, почели су да приступају играчи из других клубова. Квалитет спортског објекта и могућности за припреме дали су резултате, фудбалери су имали све завидније успехе. ФК „Јединство“ 1995. године пролази квалификације и први пут је стекао право учешћа у Међуопштинској фудбалској лиги Чачак и на крају сезоне заузима девето место. У сезони 1996/1997. године постаје победник општинског купа Лучани, а у сезони 1997/98 године остварује свој највећи успех и као екипа ’’Феријалац-Јединство’’ такмичи се у свом највећем степену такмичења - Моравичка зона.
До данашњег дана, некада у врху табеле, некада у доњем делу, некада у вишем рангу, некада у нижем, сваки играч, члан управе, навијач су били карика у нераскидивом ланцу, који ево траје пуних 50 година. Нераскидивост ланца употпуњују очеви и синови, браћа, зетови и кумови и тимски дух и заједништво које је стварано и на спортском терену и изван њега.
Сви који имају жељу да се детаљније упознају са историјом развоја СД „Јединство“ и успесима фудбалског клуба, могу прочитати књигу „Године пролазе „Јединство“ о(п)стаје“ аутора Драгана Николића-Пеце, некадашњег играча и председника спортског друштва „Јединство“.
Данас у Пухову нема шаха, стрељаштва, стоног тениса, одбојке, али их нема ни у другим спортским центрима Драгачева. Данас је углавном присутан аматерски фудбал на много професионалнији начин него што је некада био. Али на спортским теренима све је мање младих да се забаве, разоноде и телесно нахране свој организам. Некада су се бирали спортисти СД „Јединство“ за сваку спортску дисциплину (овде бих посебно издвојио Наду Благојевић као стрелца и једину девојку која се успешно такмичила са мушким екипама и шахисту Славишу Јаћимовића), а посебну част представљао је избор за спортисту године, и ту част су имали и заслужили (почивши Јаћимовић Живорад, Јовичић Срећко, Пољичак Анте, Нешовановић Зоран, Тајсић Синиша, Јаћимовић Драган (Беки), Сусуровић Милан).
Уз велико поштовање и љубав према ФК „Јединство“, почивши Славко Јанићијевић дугогодишњи учитељ у Пухову оставља завет младима и каже: у овом времену најважније је да ФК „Јединство“ функционише, да игра утакмице у општинској лиги и да се млади људи окупљају ради разоноде. Када кажем млади, нисам заборавио ни старије који би требало да дођу, да спортски навијају и уз причу и понеки виц забављају се гледајући младе како играју. А ми Ваши бивши у Пухову који смо провели дуго година са Вама носимо Вас у срцу и у сваком тренутку чините нам најлепши део живота.
Свима који су протеклих 50 година, играчима и спортистима који су остављали срце на терену за плаво-беле боје и будили најаче емоције, верним навијачима који су навијањем носили и уздизали тимски дух, управама спортског друштва (председницима, секретарима, благајницима, члановима), свима који су на било који начин помогли развој спорта и физичке културе у Пухову и Лису једно велико – ХВАЛА.
iДозволите ми да са овога места данас, од нас, оде порука: учините нешто, да нам спортски терени не зарастају у коров, да млади увучени у задовољавање личних хедонистичких потреба и сопствене физичке и интелектуалне неактивности, од пасивних посматрача, „потрошача“ и кладионичара, постану активни учесници физичких и телесних активности ради јачања физичког и менталног здравља и тиме своје здравствене, радне и егзистенцијалне способности; ради игре, забаве, релаксације, рекреације и спознаје највећих вредности живота – пријатељства, заједништва, љубави, радости, части, поштења, лепоте. Једино се физичким вежбањем може развијати тело и уздизати дух и неутрализовати негативне последице савременог начина живота, а све ради очувања егзистенције и опстанка Живота.
Велики је број драгих људи које бих овде споменуо. У Аустралији далеко од нас Драгића Николића, у Америци Александра Тајсић, искрено наше верне срцем и душом преминуле Предрага и Борисава Нешовановића, али опростите ми, време ми је кратко да их наведем све. Зато, за почивше спортисте и пријатеље наше се молим Господу за покој њихових душа и Царство небеско, а свима вама, драги спортисти бивши и садашњи, драги пријатељи и вашим породицама, БОГ СВАКО ДОБРО ДАО.
Живи и здрави били!
(Изговорено поводом пола века Јединства, недавно).
Др Зоран В. Чворовић
ГЗС
