је постала нешто највредније што неко може да има. Све је више оних који се одлучују да се врате на пространа имања, а врло мало је потребно да српска села поново буду лепша од Париза.

„Струја и добар прилазни пут оно су што сељаку треба, а за све остало ће се сам снаћи. Ја никад нисам напустио своје огњиште, већ сам радио све време и то оне тежачке послове. Многи су отишли, пустили да им куће зарасту у коров и сада се поново враћају", прича Србољуб Марковић из села Теочин за РИНУ.

До бројних српских села и сада воде јако лоши макадмаски путеви, а са обе стране већ поприлично оштећене и нагрижене зубом времена стоје дрвене бандере, које може да однесе мало јачи ветар.

Српска села поново лепша од Париза

„Ја сањам асфалт, дао бих и две или три краве, кад бих то дочекао, тај дан би био црвеним словима уписан у нашој кући. Овде се живи и ради, сачуване се праве породичне вредности. Ми смо људи домаћини и сваког ко дође у наше село дочекали би као пријатеље, раширених руку", рекао је Раде Весковић.

Да ће имања на обронцима Сувобора и даље бити обојена животом и да ће се још дуго чути звук пољопривредних машина, доказ је и све више младих који се овде одлучују да живе и раде.

Браћа близанци, Стефан и Никола Трнавац, раде као велики и не желе да оду из села.

„Возимо трактор, помажемо родитељима око стоке и засада. Волимо ми да одемо у град, али ипак ништа лепше него кад се вратимо у наше село", причају браћа у глас.

ГЗС/РИНА