Ево шта у предговору овог издања, чија је прва свеска из штампарије изашла далеке 1979. године, пише историчар др Милош Тимотијевић:
Радојко Николић је свој вишедеценијски рад 1998. назвао „камено трокњижје”, мислећи на три своја рада који су имали исти предмет истраживања: Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (Београд : „Задруга”, 1979), Сељакова душа на камену : описи личности на надгробницима западне Србије (Горњи Милановац : „Дечје новине”, 1991) и Каменописци народног образа : каменорезаштво и каменоресци западне Србије (Чачак : „Литопапир”, 1998). Том приликом објаснио је циљеве и домете целокупног подухвата као разјашњавање историјске, етнографске, књижевне и ликовне грађе са надгробних споменика западне Србије. Прва књига је анализирала „писана сведочења” о животу сељачке Србије и њеним размишљањима о смрти и „оном свету”, друга је говорила о самој личности патријархалног сељака, његовим вредностима, потребама, циљевима и покретачким силама („духовност и карактерологија старинске сеоске заједнице”), док је трећа посвећена ликовним мотивима и делима познатијих каменорезаца, истичући време када је „народна уметност” нашла свој посебан израз. Иако је Николић три књиге повезао у један линеарни низ, њему би сигурно требало придодати и четврто остварење (Умирања животу једнака : о записима из књига умрлих западне Србије (Чачак : „Чачански глас”, 1988) које приказује шири историјски оквир неопходан за анализу епитафа и детаљније образлаже закључке из Камене књиге предака.
Радојко Николић
Захваљујући Николићевом вишедеценијском раду истраживање надгробних споменика постало је очекивана и уобичајена активност многих публициста из Западне Србије, првенствено Драгачева. Овом приликом навешћемо само неке од њих: Никола Ника Стојић, Радисав Недовић, Драгомир М. Пантелић Раденко Раде Поповић и пре свих Радован М. Маринковић.
Пишчев син Слободан Николић, професор књижевности у чачанској Гимназији, бележи у свом слову на крају књиге:
„Радојко је, попут какве прилично велике и добро организоване институтције, сам и без ичије помоћи, обишао 350 гробаља и прегледао 70.000 споменика омеђивши простор од подгорина Рудника до Старох Влаха, од Дрине до Ибра. Сам је фотографисао већину споменика који су, по његовом суду, имали неку историјско – естетску вредност или су по ма чему другом били занимљиви, а са већине њих је руком у блокове прецртавао ликовне представе изображене на каменим површинама старих биљега.
Наклоност према књизи и предачком наслеђу, готово сладострасном препуштању свету који долази из та два извора, наследио је, по сопственом признању, од мајчиног оца Мића Илића из Граба који је за ондашње време (крај XIX века) имао издашну породичну библиотеку, мајке Драге која је наизуст знала многе народне песме, оца Милосава који је, мада званично неписмен, био склон изумевању и записивању својих замисли, као и брата милије који се бавио сликарством, музиком и виноградарством али је, стицајем животних услова, постао доктор књижевних наука и професор на Филолошком факултету у Београду”.
Радојко Николић (Зеоке, 1933 – Београд 2004) био је професор српског језика и књижевности у ОШ „Танаско Рајић” у Љубићу (1960 – 1979), затим саветник у Међуопштинском заводу за унапређивање васпитања и образовања (1979 – 1993), а затим директор Градске библиотеке у Чачку (1993 – 1997). Био је члан Удружења књижевника Србије.
Народни музеј у Чачку ускоро ће представити ову књигу чији је уредник Делфина Рајић. Шта све стоји на тих 400 страница лепо се разуме и по једној реченици, објављеној на првој клапни књиге: „А преволе га црна земља од сунца у себе”. Клесар Гајо Јовановић, гробље у Опланићима, друга половина XIX века).
ГЗС
