града, налази се манастир назван по истоименом селу Мажићи. Овај манастир се у историјским изворима среће под именом Ораховица, док је манастирска црква Св. Ђорђа названа према истоименој средњовековној жупи.

Манастир се, према Студеничком типику у коме су и објављени први писани подаци о манстиру Ораховица, сврставао међу шест најзначајнијих српских манастира. О томе сведочи и податак да је у избору студеничког игумана, међу тадашњих шест, учестововао и игуман Св.Ђорђа из Мажића.

Не зна се тачно ко је ктитор манастира који је саграђен крајем XИИ века. Више пута је рушен и обнављан, а готово два века се налазио у рушевинама. Обновљен је и освештан 2007. године.
О раскоши тадашњег манастирског здања писао је и Евлија Челебија,који је овде боравио почетком 17. века. Његови записи да у манастиру има 500 калуђера, да су кревети са свиленим постељинама и да манастир поседује значајно богатство, са данашње тачке гледишта, у најмању руку делују нестварно.

Пре две деценије у манастирском комплексу обављена су археолошка истраживања, када су поред осталог откривени и остаци средњовековне болнице.

Болница се налазила у згради поред цркве и састојала се од три просторије: две мање у које је могао да стане по један лежај и једне веће, за коју се претпоставља да је могла служити за хируршке интервенције. Делови малтера на коме су била урезана слова “Боже помози”, потврђују присуство болнице и обављање операција у њој. О постојању болнице сведоче и хируршки инструменти који су пронађени током истраживања, а који представљају изузетне раритете, јер се у свету могу пронаћи само још два слична.

Скалпел за сечење дугих костију, једна врста оквира за наочаре са уочљивим урезима на месту где је било стакло, мали хируршки шестар из 15 века, хируршки нож, виљушка за ампутацију из истог периода, део су болничке збирке из Мажића, која се сада чува у ризници манастира Свети Никола у Бањи код Прибоја.

У то време било је уобичајено, и код нас и на Западу, да се при манастирима, односно самостанима, налазе лечилишта и болнице. И док су се на Западу за овај посао људи спремали кроз школовање, у Србији се у то време радило о монасима који су учили гледајући и из сопственог искуства, с обзиром да школе за медицинске науке код нас у то време нису постојале.

Председник.рс / ГЗС