Кажњавани стрељањем, робијом и протеривањем фамилија. На суђење „горском цару“ у Ужицу довели 500 сараданика. Пресуду од 50 батина мењали за две године затвора.

Гоотово век и по после Карађорђевог устанка су Кнежевина, па Краљевина Србијa и СХС водиле сурове обрачуне са хајдуцима и њиховим помагачима, јатацима у златиборском крају. Често је полицијски или комплетан државни апарат настојао да истреби зло и стане на пут многима што су се одметали од власти и живели од пљачке и разбојништва.

Златиборски крај имао је идеалне услове за хајдучију, а именом поноса српског народа из доба борбе против турског зулума китили су се многи људи напуштајући огњишта и породице, у похлепи за туђом имовином, бежећи од одговорности за освету или учињено кривично дело.

Бројна сведочанства из архива полиције, тужилаштва, судова, Министарства унутрашњих дела, општина, која су у књиге сабрали чајетински историчари, казују како су хајдуци неочекивано стизали у сеоске куће, без милости мучили, пљачкали и убијали укућане, са јатацима делили плен. Међу корицама су и записи о потерама, „уценама главе” (новчана накнада нуђена ако убију или прокажу одметника), хватањима и судским процесима или како је власт, у вртлогу немоћи, уводила и драконске казне, а дружине поново оживљавале.

„На масовну појаву одметника допринели су погодни природни услови, шумски комплекси Муртенице и Торника, разбацана сеоска домаћинства, а пре свега близина границе према Босни и Турској. После разграничења између Србије и Турске 1834. године, такозвани кордон је померен на реку Увац и граница је ишла кроз врлетне пределе кањона, где су одметници на само њима знаним богазима лако прелазили на другу страну, измичући потерама и налазећи уточиште”, пише Милиосав Р. Ђенић у књизи „Злочини у име правде - Златиборска хајдучија”.

Док је у ужичку судницу улазио чувени хајдук Јован Солдатовић, коме су у истражном затвору сломили руку јер ништа није признао, узвикнуо је: „Ни једнога мога јатака нећу издати, а ево моје главе, па радите шта хоћете!”

Горски цар Никола Јевђовић, Фото: Архива Библиотеке у Чајетини

Сасвим друкчије је поступио Никола Јевђовић, најсвирепији хајдук 19. века, који је пред лице правде довео - 500 јатака. У лето 1872. године пред Окружни суд у Ужицу дотерани су сви које је поменуо, а пошто нису могли сви стати у здање апсане, смештени су под шаторе у кругу касарне. Појединци су осуђени на дугу робију, уз тешке окове, а око триста осуђеника је добило по 50 батина по туру. Многи од њих су ту казну мењали за две године затвора.

„На запрежним колима је довучено брезово и грабово пруће и све је то поломљено од стране двадесетак снажних и вештих младића, одабраних да обаве тај незахвални посао. Страхота је било гледати кад висока људина замахне оном притком иза раменица, колико га снаге доносе, па се још пропне на прсте. Батинање је било јавно, да свет види ту опаку казну”, оставио је траг у рукопису Ужичанин Миладин Радовић, а сведочења пренео Милисав Р. Ђенић, додајући:

„Три дана пуцале су батине у судској авлији. Гледао сам те мученике кад изађу из круга, па не могу да иду, све се држе рукама за зидове. Направе пет корака, па стану, јече као и сви рањеници. Кад уђу у механу не могу да седну на столицу већ се наслоне на колена и тако нешта попију или поједу. Боже сачувај да су могли сести. Поједине фамилије доводиле су у близину апсане овнове, па кад се шиба заврши - закољу их, посоле кожу и навуку на кажњеника да му убоје извуче”.

Уточиште - шуме и ретке куће Муртенице

За Јевђовића, родом из Дубраве код Прилика, државни тужилац је рекао да је "звер у људском облику", јер је за шест и по година хајдуковања са дружином од двадесетак људи починио 69 кривичних дела на простору од Таре до Голије и од Увца до Мораве. Два се пута пресвлачио у женско одело, једном је дете из колевке ставио испред себе и тако преварио потеру.

„Кад му је у јесен 1871. године сва дружина побијена или похватана, Јевђовић је пребегао у Турску. Српски граничари и пандури прешли су границу и опколили га у кући Стевана Басаре у Тисовици, а касније су се државни органи извинили турском паши у Сјеници ’због повреде границе’”, бележи Снежана Ђенић у књизи „Ужички горски цар хајдук Никола Јевђовић”.

Депеша на руке министру о хватању хајдука

Никола Јевђовић и део одметника, сви „од зла оца и још горе мајке” - Никола Дудловић из Сјеништа, Новица Милојевић из Беле Реке и Зарија Марковић из Крушчице, осуђени су на смрт стрељањем, на Сарића осоју, изнад Ужица, где се почетком педесетих година почело формирати Хајдучко гробље.

Четири закона

У другој половини 19. века - пише Милисав Р. Ђенић - донета су четири закона у борби против хајдука. Такозвани Ужички закон, специјално написан за територију ужичког округа и драгачевског среза, усвојен је 1850. године, па су 13 година касније уведени преки судови, а 1871. године закон је имао само два члана - да се разбацана села ушоре и прогоне хајдучке и јатачке фамилије у друге крајеве Србије. Последњи закон (1895) строгим параграфима омогућио је коначан обрачун.

Коловође и бегунци

Књаз Милош је прихватио молбу за помиловање Павла Јелисавчића, коловође дружине у рачанском срезу и бегунца у Босну. У ужичком начелству постављен је за окружног буљубашу и био на челу потерних чета до 1864. и отпуштања из службе.

Дрхтао је народ и жене убрађивале црне мараме од зликоваца дружине Маринка Раковића из Чајетине, Милије Шишаковић из Драглице, па бегунца са робије Маринка Јосовца из Гостионице и старовлашких дружина. Историчар Ђенић каже да су последњег хајдука заклали четници 1943. године на Градини.

Новости, Д. Гагричић / ГЗС