комплетирање упаљача и готових производа за муницију мањих калибара. После низа првих мањих експлозија уследила је детонација у 1.40 од које се развио огањ десетине метара увис, и тај удар затресао је сваку кућу у моравској долини и јеличком побрђу.
Изнад погона фабрике „Слобода”, под последњим брежуљцима Јелице према Западној Морави и Чачку, кад се разданило, вили су се облаци црног дима, тужни сведоци још једне несреће у летопису највеће фабрике муниције у овом делу Балкана. Тек што се укорачило у петак, у 1.20 сати, кроз свежу ноћ одјекнуле су прве експлозије, толико јаке да је свакоме ко живи у овом крају било јасно да се нешто догодило у војној компанији, а километрима унаоколо није било никог чији сан није прекинут.
После низа првих мањих експлозија уследила је детонација у 1.40 од које се развио огањ десетине метара увис, и тај удар затресао је сваку кућу у моравској долини и јеличком побрђу. То је потекло из магацина готових производа под брдом у селу Придворици, мало северно од средишта предузећа. Затим су јаке, па све слабије детонације, одјекивале до пет сати ујутро.
Радници кажу да је магацин морао имати велике залихе готове робе јер су испоруке и преузимања морали бити успорени због ограниченог саобраћаја у целом свету, изазваног вирусом корона. Кажу да ће војни истражитељи и стручњаци, задужени за овај случај, морати да сачекају 24 сата од прве експлозије да би изашли на место догађаја јер тако законске норме налажу.
„Затресла ми се цела кућа из темеља, слутио сам шта се догодило”, каже за „Политику” Слободан Јелић, председник Самосталног синдиката за Чачак и општину Лучани. Он живи на само 150 метара од фабрике, ваздушном линијом, па је одмах скочио и похитао ка фабрици.
„Имам сестрића који је радио тамо у трећој смени, одмах су ме телефоном позвали и други синдикалци који имају децу у тој послепоноћној посади. Успут сам видео да у близини ОШ ’Ратко Митровић’ с неба падају комади материјала”, додаје.
Јелић нам каже, такође, да су у погону резањем тада била тридесеторица радника који су изашли на време, сем двоје који су се спустили у подрум: „У пет ујутро ми је јављено да су и они изашли.”
Како је било народу који је саградио кућу уз круг фабрике и ту с породицама проводи сваки дан и ноћ?
На само тридесетак метара од ограде предузећа налази се адреса Мирјане Богићевић, која се одмах, већ око два ујутро, обрела код родбине у насељу Лугови на другом крају града, дошавши колима са сестром Биљаном и оцем Миланом.
„Страшно је било. Побегли смо не нормалним путем већ смо изашли најпре на пут за Гучу па се после спустили у Чачак, онда код вас у Лугове. Нисам стигла ни кућу да закључам, али нема везе, срећа да немамо пара”, вели Мирјана за наш лист.
Убрзо после експлозије полиција је затворила путеве у околини фабрике, па и магистралне, ради безбедности путујућих, али су јуче постали проходни. За фабрику која има 2.000 запослених и храни исто толико породица, производећи пешадијску и артиљеријску муницију у калибрима од 20 до 155 милиметара, изгледа да је свака једанаеста година баксузна.
У НАТО бомбардовању 1999. потпуно је уништена са 63 пројектила, затим је децембра 2010. дошло до експлозије у погону за дораду муниције од 30 милиметара, а прошлог јутра у небо су одлетели магацини у Придворици. И нико од радника није страдао. Стари народ би рекао – ђаво не да, али бог помаже.
ГЗС / Политика, Гвозден Оташевић
