крај извира Моравице. Једном је, вели, дошао му побратим из Ковиља, коњем кроз планински беспут, да би попили штогод и прозборили коју, па из колибе изашао у помрчину да се освежи. Врати се и рече Милоју: „Мешчини, неко ме гледо”. А овај каже: „Нема ко други, сем међед”.

Ево како данас дише Стара Србија, мало Вукова, још мање наша...
До горе је 108 километара и лако је било измислити неку станицу, мимогред. Прва је у Котражи, у гостионици Младена Равића „Стара липа”. Бејаше десетина људи на кафи која отвара дан а газда, сусретљив, принесе столицу и беседи да ће ту, о Ивањдану, да се састави велики вашер. Носи зелену кецељу са трегерима, и ту, у висини часних груди, пише: „Седај мала на Џон Дира, да у кући буде мира”.
-Донео сам са Новосадског сајма – објасни кафеџија.

Брестовац, четнички војвода Гојко Рабреновић на белцу, фото: Г. Оташевић

Четворица намерника – Слободан Оташевић, Гојко Рабреновић, Сено Бјелановић и извештач Гласа западне Србије, свртоше у Ивањицу, у дућан код Милојеве снаје Оливере на поздрав, и мало после Римског моста засташе да у реци охладе бегејац. Наиђе незнанац, вози јагње на култиватору, стаде и поздрави се. Отпи дваред - триред из наше боце са шљивовицом и беседи да је бравче купио за обетину.
-У суботу преслављавам, ишао сам да набавим код пријатеља.

Мирчета Драмићанин и Слободан Оташевић на потоку, фото: Г. Оташевић

На голијским висовима јагње је ових дана 270 динара. Мирчета Драмићанин (63) не помиње то бравче на приколици, има пречину:

- Послужитељ сам у школи у Вучаку, али више ђака нема, гаси се.
Последњи чевтртак јесте Иван Драмићанин, и сад мора у пети у 14 километара удаљено Ковиље, међ Голијом и Јавором.
- Некако му се погодило да ће имати превоз. Из Вучака сваког јутра у ковиљску школу путује професор математике, он ће да га вози.

У Медовинама, двадесетак километара касније, на горском мимогреду, ми колима домаћин на ату, сретосмо се са Градимиром
Саковићем (74). Колико вреди његов дорат?
-Платио сам га 1.200 – прозбори горштак.
Извади из бисаге дивотан вргањ од 300 грама, спусти у шаку незнаном сусретнику и рече:
- Испржи га.

Градимир Саковић из Медовина са вргањом из бисага, Фото Г. Оташевић

Ето и Брестовца, ускоро. Милојев син Срећко приготовио је прасе у сачу, са кромпирима, а домаћин се вајка да су му, ономад, негде у шуму, побегла два јагњета. Не губи веру:
Вратиће се – вели Милоје Стеванић који је из чачанске цивилизације давно одбегао у првотну дивљину.
Држи се за десницу, рањену:
-Зимус ми је вук напао коња, једва сам га одбранио.
„Са Голије ветар дува, лепа Мара овце чува” - запева друштво у бескрајном бучју велике српске планине. Ободрени шљивовицом што се жути као дукат, дадоше се у нови пој:
„Ево мене, ево брата мога, дођи мала, пољуби једнога”.
Па, узастоп. И приповедају приче, своје али и туђе:
„Посвађају се кумови и матори каже маломе: `Ја сам тебе држао на рукама`. А овај: `Што, био сам тежак, три кила`?
Наша древна стварност поучава да силни раде оно што им је воља, слабији се праве да су у незнању. Тако и на преслави нико не чу, а певало се за столом: „Мала моја са Голије, скини гаће, помоли је. Алај ми се мајко диже, са Голије више, ниже. Мала моја шта уради, оста сукња на бујади.”

Бануо је, на белцу Добросав Драмићанин (59) из Вучака, док је у мимогреду, између две ракије, Љубо Матовић (67) вадио роштиљски угаљ из ћумуране, стотинак метара од Милојеве брвнаре.
Опет песма, само грлена:
„Ој, ракијо, мила сестро, дођи код нас имаш место. Запјевајмо нек се чује, нек се мала обрадује”.

За столом у Брестовцу, на врху оста Милоје, оста и меса и места. Брестовац – Чачак 108 километара, кроз бучје Голије, па преко Драгачева, Јелице...

Гвозден Оташевић/Глас западне Србије