у питомом шумадијском пољу, њихова свакодневица. Одржавају путничке и теретне аутомобиле „Mерцедеса” и овлашћени су сервис камиона немачке компаније „МАН” за Србију, али обичан човек не зна неку њихову кућну тајну: половина овог колектива ради заједно дуже од 20 година.
Генерални директор сервиса „Драгачевац”, Слободан Миљић, фото: ГЗС
-Догађа се да наша странка набави други ауто и више не долази код нас а онда се врати „Mерцедесу” после пет година и изузетно се обрадује кад види да га у нашем сервису чека исти онај мајстор као раније – каже Слободан Миљић (37), генерални директор сервиса „Драгачевац”.
Био је малишан кад је његов отац Милић Миљић (67) одлучио да се потпуно посвети механичарском занату као великој страсти, али памти сваки важан дан из животописа своје, занимљиве предузетничке куће. И, приповеда овако...
„Отац је из Котраже, тамо је возио камион у `Воћару`, може бити да се тада још трговало железничким праговима и држалицама, или је за туру добио пошиљку из млекаре. Али, увек је био посвећен камиону, ФАП или ТАМ, и брзо упознао како ради тај склоп метала и каблова, и шта му фали кад стане.
Из завичајног села прешао је 1981. у Трбушане истовремено променивши посао, па је возио аутобус у чачанском `Аутопревозу`, мислим укупно 11 година.
Напустио је и тај посао 1989. па следећег лета у Трбушанима, недалеко од игралишта `Полета` где је направио кућу, отворио механичарску радионицу. Данас би млади рекли да је то била нека кућна варијанта, дакле један канал. Али, ако је човек вредан посао се шири и лако ми је било да од оца наследим ту љубав према механици.
Отац је прве две године, то је доба рата и санкција према Србији, поправљао све аутомобиле, а онда се определио само за `Mерцедес`, иако је имао само основну опрему, али и главу за то што ради.
Ево, пуних 29 година постојимо, а 27 само `Mерцедесе` радимо. Пре десет година проширили смо посао на теретни програм и почели да радимо камионе `Mерцедеса`, а пре осам година смо додатно развили делатност и на МАН камионе. Ми смо сада овлашћени дистрибутер МАН – а, немачке компаније, која има само теретни програм. Радимо и комби програм и џипове `Mерцедеса`.
Овде у Прислоницу уселили смо се 2009. за Васкрс, имамо 65 ари плаца, објекат од 2.000 квадрата, два канала од 24 метра за камионе, 4 дизалице за путнички програм, кафић за муштерије, могу да гледају како им се поправља ауто, уживо.
Почело се пуцвалом и француским кључем, сад постоје дијагностика, реглажа трапа најсавременијим уређајима, балансирање гума, рачунари, пуњење климе. Дословце, све у нашем занату. Радимо и лимарију, једино фарбање не. Имамо одличне партнере за фарбање и како је ко слободан може одмах да се прихвати посла. Све друго - механику, лимарију, електронику, електрику, репарацију мотора, мењача, кочионог система, све то ми радимо.
Сервис „Драгачевац” овлашћени заступник MAN-a за Србију, фото: ГЗС
Данас имамо 15 запослених, при чему је увек било од 8 до 10 механичара. Специфично је и ретко се среће: наш шеф сервиса је 25 година код нас запослен, Александар Поповић из Трбушана, лимар Миливоје Милосављевић исто из Трбушана ради 23 године, из Милићеваца је Душан Глишић и ради овде 20 година, Александар Теофиловић из Чачка такође 20 година, момак из Гојне Горе Никола Петровић је 12 година са нама, момак из Горње Горевнице осам година, име му је Бранко Јелесијевић, као и Дејан Баралић који је из Мрчајеваца (исто осам година), Саша Толић из Љубића је седам година код нас, Слађана Пауновић из Прељине 10 година.
Мислим да је прво мој отац био коректан према њима а за тим и ја, а и они према нама, то увек истичем. Морамо бити узајамно коректни.
Ево како је настало име предузећа?
Отац је из Котраже дошао у Трбушане, прозвали су га Драгачевац и то му уопште није сметало, па је тако и наденуо име својој радионици. Данас се трудимо да јесмо и да останемо озбиљна фирма, породична и пријатељска. У сервису ради моја супруга Вукица с којом сам у браку од 2005. године, ту је и отац и један другоме смо десна рука. А моја мајка Драгица чува троје унучади, Иву, Матеју и Василија, док смо супруга и ја на послу...”
ГЗС/Г. Оташевић
