деце која су на свет дошла његовим стручним ангажовањем.

Родно Пријепоље му је у срцу. Мало мало па га помиње. Како и не би: ту је завшрио гимназију, ту је почео да ради, деца су му ту рођена, а многи пријетељи и познаници и данас живе у овој лепој вароши на ушћу реке Милешеврке у Лим.
Др Шеховић увелико „гази” озбиљне године. Деценију и по провео је у пријапољској болници, а скоро четврт века у Гинеколошкој клиници „Народни фронт” у Београду, као начелник Акушерског 2 одељења.

Без супруге Надежде остао је пре 15 година. Она је такође била лекар, педијатар, у Дому здравља у Новом Београду, и с њом има сина Горана и ћерку Бисеру. Има и унуке, узорне ђаке и студенте, пре свега успешне, младе људе. У пријатељима не оскудева. Готово по цео дан је за радним столом: пише, чита, написао је неколико рецензија има занимљиве хобије.

Отац му је важио за угледног човека, не само у пријепољском, већ у сјеничком и ужичком крају. Тамо га је држава слала због потребе посла, па се Сакиб, осим у пријепољској, школовао у гимназијама у Новом Пазару и Ужицу. И пре него што ће дипломирати у пријепољској гимназији, желео је да студира електротехнику. Била је то његова жеља, његов сан. Нажалост, отац се томе отворено успротивио. Свакодневно му је говорио да Пријепољу нису потребни инжењери, већ лекари.
Невољно је послушао оца, тако да се на Медицински факултет пријавио у последња два сата уписног рока. Прву годину студија је потпуно омашио али онда се у њему нешто преломило и до краја студирања је све испите положио у јунском року.
Завршетак студија и дипломирање значили су повратак у родно Пријепоље у којем су те 1962. године радила само три лекара. Годину дана раније варош је добила нову болницу. Оберучке су га прихватили и веома брзо постаје једини гинеколог-акушер за подручје од око 160.000 становника (осим Пријепољу, ту су општине Прибој, Сјеница, Нова Варош и Рудо).
„Биле су то напорне, а ипак златне године. Колико се пута догодило да из болнице не изађем по цео дан, операције, порођаји, прегледи, хитни случајеви. Када сте специјалиста у малој вароши, а близу болнице само и становао, кад се људи међусобно добро познају, апоготову кад сте лакр, онда ту нема предаха”, пребирао је др Шеховић по успоменама.

Са супругом Надом, у тим годинама потпуно су били предани послу. Радили су и на здравственом просвећивању становништва, дежурали, често с лекарском торбом у руци ишли на терен. Једног дана су, ипак, одлучили да се преселе у Београд.
Пре тога су им нудили посао у многим градовима Србије. Нису прихватили.

„Као студент сам се прилично намучио. становао у собици без купатила, купа сам се у јавном куптаилу на Дорћолу, хранио не баш најбоље. Сматрао сам да моја деца треба боље да живе и да имају услове за школовање”, каже др Шеховић.

Посао добија у клиници „Народни фронт” у којој остаје скоро 25 година, све до пензионисања 2001. године. Стигао је у ову установу с богатим искуством. Дежурства, операције, порођаји, „царски резови”, одржавање трудноћа. А, тек колико је пацијенткиња било које су из петних жила настојаледа добија потомство...

Слике које доминирају у радној соби су деца рођена захваљујући стручном ангажовањау др Шеховића да се њиховим мајкама пружи максимална лекарска пажња и лечење. Ти дечаци и девојчице данас живе шриом света и увелико су своји, успешни људи.

Евиденцију није водио, али верује да је у радном веку обавио око 4.000 операција и више од 10.000 порођаја. Таман кад је помислио да нико у породици неће наставити лекарску традицију, унук Растко (по синовљевој линији) је то демантовао. Сада је на петој години медицине. Радовала би се томе и супруга Надежда, али судбија је другачије одредила Кад је Сакиб одлучио да на романтичан начин обелећи пола века њихвог познанства, она је већ почивала на Земунксом гробљу. А, урадио је следеће: на свкој од стпеница Патологије, којима су годинама зеједно корачали, тог дана је оставио по неколико ружа, а на врху степеништа је положио ружа, а на врху степеништа је положио букет. Пролазници, пре свега студенти, били су ганути оваквим потеом познатог гинеколога и акушера.
У његовор радној соби до касно у ноћ гори светло. Унуцима и генерацијама што долазе жели да остави што више писаним трагова и докумената: од сећања на богато лекарско искуство и прегршт породичних успомена до фотографија буљука деце за чији је долазак на свет и он заслужан.

Филмове поклонио музеју

Од неколико хобија које има, др Шеховић издваја колекцију разноврсног камења и уникатне кашичице из готово свих делова света. До сада је сакупио око 200 кашичица, набављајући их на путовањима, али су му доносили и пријатељи, знајући за његову пасију. Друга велика љубав су му фотографије и филмови. Боравећи у многим земљама, а посебно у родном крају, утрошио је метре филмске треке бележећи пејзаже, објекте, људе, овичаје, знамените личности. Сада је то својеврсна хрника пријепољског поднебља, али и сведочанство тамо где је путовао и снимао малом камером. Комплену фимску грађу поклонио је Музеју у Пријепољу.

ГЗС/Политика магазин