Чемерницом, носиоцу ордена Карађорђеве звезде. Запостављеног јунака са бедема београдске тврђаве 1914. године мала пензија и оскудица принудно отерале у чобане. Четири ордена заслужио за држање у биткама.

Две странице упитника са 23 рубрике, који му је тридесетих година прошлог века достављен да попуни за евиденцију и споменицу носилаца Карађорђеве звезде одсликавају став Вука Радишића, мајора у пензији и резерви, из Синђелићеве 1 у Чачку, о времену између два светска рата, али и откривају горчину у души одбаченог официра, учесника ратова за ослобођење.

На питање на каквом се положају сада налази, каквог је стања, одговорио је:

„На Морави пецам рибу да бих прехранио децу”, пензија 173 дин.

Отресити горштак и јунак са бедема отаџбине у тесној рубрици је поред питања о заслугама за отаџбину, записао:

„То треба други да рекну, а не ја. Нико не признаје ништа, а ја ништа и не тражим”, вршио сам своју дужност.

А како је Вук Радишић (1887-1945), рођен у Трудову, у висовима Чемернице, служио отаџбини сведоче четири ордена: поред Златне медаље Обилића из "турског рата", како је казивао о Првом балканском рату, добитник је Карађорђеве звезде IV степена, Ордена за војне врлине и Југословенске круне. Хроничар краја Дико Пејатовић (98), у ревији "Савиндан" објавио је факсимил упитника, а ратников праунук Лука Протић (32), београдски адвокат, сакупља указе о одликовањима, старе чланке и другу грађу и, уз слике из породичног албума у Чачку, слаже коцкице животног пута претка.

„У Првом светском рату Радишић је био на служби у 7. пешадијском пуку "Краљ Петар I", који је 1914. године бранио Београд. Тако је 14. септембра 1914. године Радишићева јединица од Аустријанаца на Бежанијској коси заробила шест хаубица, два брдска топа, 36 коња и много друге опреме. За тај, мало је рећи подвиг, испољену храброст и вештину одликован је Карађорђевом звездом”, пише Пејатовић.

Богић Млађеновић и праунук Лука Протић у Трудову, Фото: Приватна архива

Праунук Лука подсећа и да Вук, описујући тај догађај, помиње Јоксима П. Грујића, команданта једног дела одбране Београда - Калемегданске тврђаве, Вуковог ратног друга. Тада је, каже, мајор Јоксим Грујић са браниоцима одбио позив да истакну белу заставу, а за учешће у противнападу преко Саве Вук је одликован. У извештајима се помиње и храбро држање у биткама на Конатици и Сувобору.

Донедавно је овај ратник у Старом Влаху био заборављен. У монографији „Нововарошки крај од неолита до 1941” (објављеној 1991), о њему нема ни помена, а у књизи „Јунаци Карађорђеве звезде ужичког краја” (штампаној 2015) на крају неколико биографских редова пише: „Није записано кад и где је умро”, као и у каталогу завичајног одељења ужичког Музеја у Новој Вароши (2018.)

Једино су га земљаци у Трудову и околини „на старој граници” помињали као „Вука црнорукца”, понекад преке нарави, који је нередовно добијао пензију преко поште у Пријепољу, а кад му закасни, одлазио тамо на коњу и „давао узбуну” државним чиновницима, тражећи на телеграфу везу са двором у Београду.

Отржући од заборава старог ратника, Пејатовић истиче да је пензионисањем склоњен, плаћајући тако, као и многи ратни другови, цех реорганизације Српске војске, у коју је настанком државе Срба, Хрвата и Словенаца, примљено преко 3.000 официра, од којих се већина до јуче борила у јединицама црно - жуте монархије.

Скинувши униформу и сабљу, морао је у врлети Чемернице. Невичан тежачким пословима и са шест рана, латио се чобанлука, бранећи стадо оваца од вукова са околних планина.

Вук Радишић, први слева, Фото: Приватна архива

Вук се са породицом - супругом Јелицом и троје нејачи - Љубинком, Дарком и Бранком, преселио у Чачак, пошто су две године провели у Ивањици. Ћерка Љубинка (97), која живи у Жаркову у Београду, пре неку годину је казивала о путовању на коњу од Трудова до Ивањице 1929.

„Недавно сам у листу ’Стража’ из 1914. године нашао две песме, које су Вуку посветили један од сабораца Јов. Петровић из Пљеваља и мештани села Сланци (у данашњој Палилули). Добио сам и указ, који је потписао ђенерал и војни министар Радомир Путник да је Вук постао официр 29. јула 1904. године”, казује Лука, праунук по грани ратниковог сина Бранка.

Шест рана и заробљавање

„Видите службене податке у Министарству војске. Мала је ово рубрика за мојих шест рана и положаја на којима сам био”, одговорио је Вук Радишић у упитнику на питање је ли рањаван и где.

Записао је да су га Швабе заробиле приликом повлачења Српске војске 6. октобра 1915. године као команданта заштитнице код Косовске Митровице и да је крај рата дочекао у логору, лошег здравља.

Јабука у завичају

У Трудову, завичају прадеде, Лука је боравио неколико пута. Срео је и Богића Млађеновића, који је од браће Минића купио имање Радишића. Тамо је и јабука, стара преко 100 година, па Протић планира да калем пренесе на окућницу.

Новости, Д. Гагричић / ГЗС