од најживљих у том крају. Да би зарадили хлеб са седам кора овде су седамдесетих година прошлог века долазили и људи из свих делова Србије, а у тешким пословима за мушкарцима тада нису заостајале ни жене. Иако је посао тежак, стари рудари и рударке тог периода живота сећају се са осмехом на лицу и сматрају га за један од најсрећнијих.

„Радила сам са осталим женама на пребирању руде, на једној решетки. По највећим врућинама и по најоштријим мразевима, у три смене. Оно што је било најважније јесте плата која је била редовна и од које смо школовали децу. Ту смо стекли пшријатеље за читав живот, сваки празник проводили смо заједно“, каже Мирјана Ђуровић за РИНУ.

Рудник магнезита налази се на крају села, а ту су некада биле и продавница и школа. Двоспратна зграда у којој су тада живеле породице рудара и парк, сада додуше уништен, који се налази испред ње, сведоче да је овде некада све врвело од живота. Ту се спавало, јело, пило и дружило и иако је посао на ископавању и пребирању руде био изузетно тежак, након радног времена сви су из јаме излазили срећни и задовољни.

Овако је некада изгледао живот у радарском насељу, фото: РИНА

„Овде је сада пустиња, а у згради живе само три породице. Тужно је кад упоредимо слику од пре тридесетак година и ову данас. Од овог рудника живело је пет села, а два пуна аутобуса развозила су раднике. Месечно се овде производило око 3000 тона руде и радило се пуном паром. Кад сам ја почео овде са радом користиле су се лопата и виле, а онда је све механизовано, па је посао много био олакшан. Ипак све је кренуло низбрдо пре неких десет година. Рудник више није био у зениту снаге, а радника је било све мање и мање“, изјавио је некадашњи пословођа у руднику, Милисав Дамјановић.

Зграда у којој су живели радници некадашњег рудника била је пуна, сада су ту само три породице, фото: РИНА

У непосредној близини налази се и некадашња управна зграда, коју је подигао први приватни власник рудника из Француске, касније је она претворена у мензу и свлачионицу, а и дан данас ту стоје поједини делови гардеробе који су остали иза рудара.

Милисав Дамјановић са осмехом на лицу се сећа рударских дана, фото: РИНА

Рудник магнезита у Милићевцима од 1962. године послује у саставу краљевачке индустрије ватросталног материјала „Магнохром“ која је пре неколико година отишла у стечај, након неуспеле приватизације. Компанија „Афарак“ из Финске купила је најзначајније целине Магнохрома, као и руднике Шумадија и Магнезит са погонима експлоатације и сепарације. Тренутно је рудник у Милићевцима, који је некада хранио стотине људи, у мировању и чекају се потези нових власника, а у њему се и данас налазе велике рудне резерве које би могле да буду искоришћене. Магнезит је руда којом је Србија веома богата, а онај који се може пронаћи у нашој земљи сматра се једним од најквалитетнијих у целој Европи.

РИНА / ГЗС