Легенде о закопаном благу Западне Србије (2) 



 

Легенде о закопаном благу Западне Србије (2)
05.09.2018 08:56 | 0 коментар(а)



Чачак - Људи у далекој прошлости злату нису придавали модеран материјални значај, најмање монетарну улогу у размени добара.
Стари новац из 1899, фото: приватна архива

Злато је представљало оно што је непропадљиво, соларно и сјајно. Све што је блиставо и лепо називано је краљевским и повезивано са некадашњим „златним добом” које је нестало. Много митова везано је за ту изгубљену традицију. Практична улога злата исцрпљивала се у ритуалима, украшавању, уживању у луксузу. Прављени су бројни раскошни култни предмети достојни сваког поштовања. Тако је било широм старог света, укључујући и Балкан као подручје са вероватно најстаријим археометалуршким подручјима у Европи. Самим тим приче о злату на Балкану имају истински древну прошлост.

Без тих знања не било било ни употребе злата у култне сврхе. Независно од домаће производње, успостављани су и постојани трговачки путеви за увоз предмета са југа Балкана, из грчких полиса. Углед и друштвена моћ мерила се између осталог и поседовањем златних предмета најразличитије величине, изгледа и количине, али уз обавезну уметничку обраду.

Легенде о древном благу никада нису нестале, нити су биле само плод маште. Тако је у селу Атеници код Чачка постојао мит о благу на локалитету Царске столице, за који се веровало да чува злато цара Душана („у старо време била је ту царска кућа”). Многи су били убеђени да је на том месту закопано велико богатство које се најрадије представљало као ћуп пун злата. Говорило се да је један предак данашњих власника те парцеле (деле је две породице) дошао из далека и да је преплатио њиву само да би дошао у њен посед. Веровало се још да неко често тајно истражује локалитет који се још зове и Умке. Копало се кришом, ноћу, али без резултата. Локални трагачи за благом нису открили ништа осим камених плоча и зарђалог метала. Нису имали среће, јер је испод камене конструкције била једна од најбогатијих хумки из гвозденог доба у Западној Србији, са материјалом који садржи злато, сребро, ћилибар, стакло и слоновачу из епохе старе око 500 година пре Христа.

Налази из Атенице по богатству и раскоши пронађеног материјала свакако спадају међу најзначајније артефакте из тумула који су истражени на простору Западне Србије и источне Босне. Да ли је легенда о закопаном благу на месту где је касније заиста откривен важан археолошки налаз само случајност или резултат тајних ископавања са данас непознатим резултатима потраге за златом, остаће заувек велика тајна. Сасвим је јасно да предмети из музејских збирки, а то је данас једини поуздан траг о далекој прошлости, представљају само један део онога што „земља” садржи или што је некада имала, а временом је нетрагом нестало. Сведочанство о трагачима за благом чувају и записи археолога који су у Атеници 1958. и 1959. морали ноћу да чувају своја налазишта после вести да су на таквом месту пронађени златни предмети. Суштински, онима који желе да дођу до блага није ни била потребна потврда археолога. Сама чињеница да се „нешто копа” условљава „тврдо веровање” да је откривено неко злато.
Римска освајања простора на коме се налази савремена Србија почетком првог миленијума нове ере нису пореметила древну потрагу за основним и непролазним богатствима земље која обележава све цивилизације. Заправо, уређеније друштво са развијеном монетарном привредом само је повећало тражњу за племенитим металима. Римска држава је у својим подунавским провинцијама (Норик, Панонија, Далмација и Мезија) систематски експлоатисала само три метала: злато, сребро и гвожђе.

На Балкану су постојале и царске ковнице новца које су емитовале и златнике. Неки од њих нису ни стигли да уђу у оптицај, већ су због несигурних времена одмах скривани. Тако неоштећене комаде земља је „чувала” још од времена позне антике (IV и V век), па све до XX столећа, када доспевају у музејске збирке. Иста оцена важи и за златни накит. Разуме се да је у протеклих шеснаест векова много таквог злата завршило у рукама копача блага. Никада се неће сазнати колико. Оно што је сигурно јесте да је експлоатација племенитих метала на простору данашње Србије била развијена и да није потпуно прекинута досељавањем Словена, као ни само трагање за благом.

Римски златници са подручја централне Србије појављивали су се по селима и половином XX века, о чему је сведочанство оставио етнолог Миленко Филиповић када је обилазио подручје планине Рудник: „У Мајдану сам имао прилике да код једног сељака видим ванредно леп примерак римског златног новца цара Антонина, нађен у самом селу. По казивању мештана у Мајдану се често налазе ситни сребрни и крупни бакарни новци. На месту Јешовачи у истом селу (Злокуће) изоравају се старе цигле квадратног облика. Код једног учитеља у Враћевшници видео сам лепо очуван примерак сребрног новца са натписом „ΔIONϒΣOΣ”, нађен у селу Брђанима.” Случајни налази сигурно су подстицали и циљно трагање за благом, а такви подухвати понекад и нису били узалудни. Зато су и настала раширена веровања о „закопаном благу”, али које чува „змија која је на њему”. То није плашило трагаче, јер је у народном предању остало запамћено да су „многи копали и налазили велике количине злата”. Разуме се да је закопаног злата увек било мало, али су зато приче о њему биле бројне.

Заправо, становници Западне Србије тражили су „закопано благо” као и сви други људи овога света, али су дуго поштовали стара гробна места из страха да их због узнемиравања мртвих може задесити лоша судбина. Због оскудице у обрадивој земљи најпре су почели да крче и ору просторе старих гробаља, а потом да раскопавају хумке ако би се нашле на местима где су подизали своје грађевине. Искуство је показало да нема „зле судбине” због таквих поступака, што је широм отворило врата за улазак у свет копача блага. Почетком XX века у Доњем Драгачеву забележено је да „с времена време” будак у рукама „каквог залудног и лакомог сељака” све чешће „претреса старинске кости” у нади да ће пронаћи изгубљено злато.
Једна од таквих прича о закопаном „древном благу” постоји и у Горњим Бањанима. Верује се да испод грубо отесаног црвенкастог пешчара-тоциљњака, положеног у воћњаку породице Ерић, можда почива закопано злато. Споменик је до 2006. био усправан и окренут ка истоку, а сада лежи на земљи и „гледа у небо”. Није сачувано сећање коме је подигнут (сви мисле да је ту „одувек”). На споменику се налази грубо урезан ранохришћански симбол - знак рибе. Иако цело село прича о сакривеном благу, нико до сада није покушао да га пронађе.

Приче о закопаном благу увек су популарне. Иако је нада у богаћење „преко ноћи” увек веома „мршава”, многима је била сасвим довољна да покрене машту и поверује како ипак може да дође до материјалног благостања. Остварење личне среће представља неодољиви „мамац” за сваког човека. Благо се по правилу замишља и прижељкује у облику необичног метала који одолева свим променама. Моћ коју људи приписују злату свакако је огромна, јер оно снагом праве „чаролије” премошћује баријере простора и времена. Злато увек остаје непромењено, али уз моћ да преобрази све што дотакне. На таквим заводљивим обећањима о брзом богаћењу грејала се машта људи, али уз сталну бојазан да се може и „сагорети” ако се дозволи да човеком овладају „опасни демони”, како они онострани, митски, тако и они које је створило друштво. У сваком случају, закопаном благу признавала се заиста огромна, опчињавајућа моћ. (наставиће се...)

ГЗС/др Милош Тимотијевић











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 58.572.314 посета
Тренутно на сајту: 76 посетилац(a)