вера да ће сутра бити боље. Ипак тешко им пада немогућност да њиховој деци приуште детињство какво имају остала деца.
„Ја немам посао, нема ни супруга. Једини извор прихода је моја надница, кад је сезона радова у пољу ја радим од јутра до мрака не би ли зарадио неки динар. Сада нема посла па ни ја не радим, идем по селу да помогнем коме треба како би узео неки динар да прехраним децу. Супруга је везана да чува децу и да брине о њима па не може да се запосли нигде јер нас двоје живимо сами, о најмлађој ћеркици не би имао ко да се брине ако би се она запослила. Старије две иду у школу“, прича за ТопПрес Петар Пантић.
Валентина је трећи разред, Николина први а најмлађа Кристина има непуне четири године. Од родитеља ништа не траже, добри су ђаци а за доктора незнају.
„Деца су ми добра, оне су моја снага. Послушне су и мајци помажу у кућним пословима. Али тешко ми пада што немам ни чизмице да им купим, сад кад је био снег оне до школе иду у патикама које су носиле преко лета. До школе иду пешице око километар у једном правцу. Никада ништа не траже, знају да нема. Оно што имамо поделимо прво деци јер оне несмеју бити гладне а за нас двоје шта остане и ако остане“, додаје Пантић.
Пантићи немају право на дечији додатак, нити било какву врсту помоћи или новчане надохнаде, јер глава породице Петар поседује девет хектара земље.
Кућа породице Пантић
„Ја имам доста здравствених проблема, кичма ми није добро, нога ме боли. Као мали имао сам оштећење ока па и не видим на њега добро. Али иако нисам свог здравља радим колико могу. Немам могућности да обрађујем земљу, нешто су ту у селу узели под закуп, имамо мало шуме користимо дрва за огрев да ми деца бар не зебу. Због те земље нисам могао да остварим никакву помоћ, али даће Бог да једног дана уз помоћ добрих људи могу да је обрађујем па да имам и зараде од тога“, рекао је Петар.
Кућа је старије градње, Петар је успео да уведе воду у кућу али није имао довољно средстава да уради купатило.
„Најтеже ми је што немамо купатило, супруга их купа над коритом. То су ипак девојчице, тешко је, немају основно за нормално одрастање као друга деца“, дрхтавим гласом каже Петар.
Иако немају толико тога ове девојчице имају осмех на лицу, храбро стоје уз своје родитеље са вером да ће сутра бити боље.
ГЗС/ ТопПрес