Одрастајући у потпуно новом систему, Марко се уклопио у нову средину, школовање, касније и бизнис, али се увек радовао доласцима у Србију, у Јовац код Краљева где је имао бабу и деду по очевој линији. А долазило се углавном сваке треће године.
Фото: М. Срданов, приватна архива
У Сиднеју где је живео, са само 24 године ушао је 2004. године у приватни бизнис у области музичке идустрије, од студијског рада до ауторских права, дистрибуције носача звука и свега што прати ову сферу. Пуних 10 година је, како каже, радио минимум 12 сати дневно.
Фото: М. Срданов, приватна архива
Тема ове приче је Маркова одлука да музичкој индустрији и брзом животу у аустралијској метрополи каже збогом и живот настави у Србији из које је потекао. Међутим, није се вратио у родни Београд, већ у Краљево и село Јовац да оживи дедовину. Вратио се на земљу коју је његова породица обрађивала још од 1795. године, а која се налази у близини манастира Жича, где је крунисано седам српских краљева.
Фото: М. Срданов, приватна архива
О томе шта је преломило да се врати у Србију, Срданов, као први разлог истиче рођење ћерке, што му је значајно променило поглед на живот. У дискретном разговору, открио ми је да му је тада тешко пало, што је за рођење своје ћерке, као власник фирме од посла могао да одсуствује само три дана, за разлику од других људи који су, осим свакодневног одласка кући у пет сати, у исте сврхе добијали месеец дана одсуства.
– Други разлог је већ поменути радни темпо од 12 сати на дан, који ми се добрим делом смучио. Трећи разлог је што сам долазећи сваке две до три године у Србију примећивао одређене промене. Колико год да људи који константо живе у Србији то не виде, ја сам приметио разлику и могућност да нешто и сам покренем у Србији. Преломна година била је 2013. када сам са супругом и двогодишњом ћеркицом у јулу месецу дошао у Србију. Дошли смо у Краљево и наравно Јовац и тада сам први пут гласно размишљао “Ово би могло“. То се односило на могућост наставка нашег живота у Србији. После само седам недеља већ смо били ту, где смо и данас, без намере да нешто мењамо, истиче Срданов са приметним задовољством.
На питање како је ову одлуку прихватила његова супруга Филаделфија, пореклом са Фиџија, Марко каже да је она у Србији била већ била 2010. године.
– Заволела је Србију и била ми је главна подршка у доношењу одлуке. Допада јој се што је мања средина, једино што јој недостаје њена породица и храна, објашјава Марко уз осмех.
Уствари, признао ми је да су обоје већ били преуморни, и не толико заљубљени у метрополе и гужве. У Јовцу и Краљеву су пронашли себе, а Марко истиче како има осећај да је тек сада комплетан и свој.
Веровали или не, овај млади човек је за свој нови посао прво изабрао пољопривреду, у почетку као експеримент, сада је то прерасло у озбиљнију, потпуно нову причу.
Фото: М. Срданов, приватна архива
Увек сам био везан за Јовац, док сам био мањи и за деду, татиног оца са којим сам био јако близак. Касније кад је кућа остала празна увек сам, када смо у лето долазили у Србију, бар на кратко морао да скокнем до села. Село сам заволео још као клинац, који је пре одласка у Аустралију, одрастао на Црвеном Крсту у Београду. Увек ме је привлачила природа, кучићи, мачићи, пространство и мириси… То ми је некако, упркос аустралијском и сјају земаља у које сам путовао, увек фалило. Село је за мене значило слободу и инспирацију. За разлику од канцеларије у метрополи у којој сам био затворен пуних 10 година, физички рад на имању у Јовцу за мене је био препород и задовољство. Полако сам схватао да сам то ја, да некако другачије дишем. Некако сам имао утисак да се после Сиднеја нисам ни прилагођавао, већ као да сам читавог живота био овде. Чудан је и леп тај осећај, можда тежак за објаснити, каже Марко са много радости у гласу.
Фото: М.Срданов, приватна архива
У Јовцу је прво кренуо са пилот пројектом, плантажом купина које су, испоставило се касније, само биле окидач за дестилерију у којој данас производи џин. Идеја је потекла од кума Драгише који му је док су причали о сталном варирању цене купине, поставио питање ”Зашто не прави ракију од купине?“
То је било септембра 2016. и од тог тренутка Марко је имао у глави комплетну слику. Све остало је како каже историја, а она изгледа овако:
– Имао сам визију да поново покренем вековима стару традицију дестилације, значајну за моје корене и наш народ. Видео сам је чисто и, иако ништа није гаратовано, мислим да је то оно што сам од доласка овде уствари тражио. Мени ништа није било тешко и све сам радио сам и са великим уживањем, започиње причу о новом послу, о дестилерији Хајдук Спирит.
Занимљиво је да је Марко све радио сам, а због релизације идеје прочитао је око 20 стручних књига. Као анегдоту препричава посету једне жене, технолога за вина из Врњачке Бање, која га је посетила у Јовцу да му покаже како се пече ракија.
– Тог дана ми је показала неколико ствари и на томе сам јој јако захвалан. Све остало сам радио сам, истраживао опрему, технологију, рецептуру, јер је моја идеја уствари била производња џина, српског џина. Набавио сам Барбут казане из Прокупља и мислим да су за сада најбољи у Србији. Пре тога сам на имању у Јовцу, у близини постојеће куће приступио адаптацији друге у којој је сада дестилерија. Иако је адаптацију водио архитекта из Краљева, пријатељ мог оца, ја сам све надгледао па чак и барабар са радницима радио.
Сам измислио рецептуру
Џин се зове џин зато што у себи као састојак мора имати клеку. После тога може да се додаје шта год ко хоће. Иначе базна основа традициолних џинове су клека, семе коријандера и корен од ангелике.
-Те три ствари су основ и финији џинови у себи садрже од шест биљака па на горе. Ја сам се одлучио за осам, мада морам признати да је било неких 50 проба пре него сам дошао до коначног споја биљака. Код џина је врло специфично што примера ради, има један укус кад је сам, други кад се помеша са тоником или другим пићима. И због тога је јако битно погодити, направити баланс биљака и укуса. Ја правим Лондон Dry, а то је један од најтежих начина за прављење џина јер се сви састојци ставе у казан и заједно пеку (дестилишу). Оно што се добије то је то. Не сме да се ”штелује“ са аромама и другим додацима. Само се разблажи са водом на жељену јачину пре флаширања.
Као лаик за џин, од Марка сазнајем да се у већини овог пића по свету, не у свим, класичним, користе додаци пореклом из блиског истока. А он је хтео да напрви џин од ствари које постоје у Србији.
– Поред клеке, семена коријандера и корена од ангелике као основе, уместо на пример коре од лимуна и коре од поморанџе, што је класика у саставу, ставио сам дивљу боровницу. Ту су још корен линцуре, као и хајдучка трава која има нешто специфично што употпуњује укус, објашњава са уживанајем и у набрајању поменутих осам састојака прави паузу.
На мој упитан поглед, само са смешком додаје да уникатни укус џина из његове дестилерије Хајдук Спирит употпуњују и две тајне биљке. С пуним правом, јер је рецептуру сам направио, укус довео до перфекције најфинијег лондонског сувог џина. Једино ми је открио да је реч о биљкама са лековитим својством и том приликом се подсетио своје баке Будимке која га је стално лечила неким биљем и “бомбама“ од белог лука, све на потпуно природној бази. Бакину чудотворну књигу коју је раније свака кућа имала Марко чува, а сећање на тај период било је инспирација да се у производњи џина употребе плодови и биљке убрани у Србији.
Зашто Хајдук Спирит?
– За мене су хајдуци мале групе веома способих људи. Тако сам ја то доживео читајући историју. Били су сналажљиви и храбри, баш онако како ја гледам на Србе и на мој приступ животу. Радили су свашта, рекао бих, сналазили се на разне начине и углавом су успевали у својим намерама, каже мој саговорник.
Његово објашњење, једноставно ме је навело да у опису видим њега као хајдука, који се из далеке Аустралије вратио на породично имање у селу Јовац, недалеко од Краљева и храбро започео своју нову животну мисију. Веома је поносан на сваки свој дестилеријски корак, посебно што пре стварања своје, у другу дестилерију никад није ушао, нити тражио савет од неког ко се тим послом већ бави.
Приметио је моје запрепашћење, па ме је још једом подсетио да је много читао, тако да је сам осмислио и како ће да иду цеви, где ће бити бачве….Једоставно, имао је своју визију, и заиста је хајдучки подухват који је након две године резултирао производом Хајдук Спирит Лондон Dry Гин, првим српским Крафт Џином. Објаснио ми је и засто није ишао код других људи из овог посла:
– Свако од њих има неку своју идеју и визију, као што имам и ја. У том смислу, постојала је могућност да чујем нешто ново, а можда и да покваре моју идеју. Овако кад идеш кроз маглу, као што сам ја ишао потпуно сам, велика је вероватноћа да направим или дођем до много бољих решења у одосу на она која би ми била понуђена да сам неког другог слушао. Због тога сам сваког тренутка максимално уживао у стварању и сам тај осећај кад се осврем и видим где сам улагао време и енергију је неупоредиво лепши него да сам у све укључио тим стручјака. Иако су у свету општи бум дестилерије са тимом, обично до пет људи, ја сам радио све сам и на то сам јако поносан.
Очекивала сам да ће рећи како је и амбалажу сам дизајнирао, али ме је сачекао са спремним одговором да није имао времена, већ је флаше увезао из Италије и то од стакла квалитета један ниво испод кристала. Чепови су такође из Италије. У израду етикете Марко је такође умешао своје прсте. Од раније, док је био у музичкој идустрији је имао искуство у графичком дизајну па је на крају за Хајдук Спирит одрадио лого, текстове, у сарадњи са дизајнерком.
Фото: М. Срданов, приватна архива
Слушајући са колико ентузијазма и без и једном употребљених речи тешко или морам, Марко прича о животу и раду у Србији, нисам одолела а да га на крају не упитам колико се разликује пословање у Аустралији и Србији.
– У суштини у књиговодству и тим неким стварима није нека разлика. Администрација је овде мало компликованија, уствари све се заврши, само дуже траје. Тамо иде директно, не знам баш то најбоље да објасним. Људи кажу да је овде све врло компликовао, а мени не изгледа тако јер сам навикао на администрацију. Овде је све више дигиталних ствари, самим тим су доступније и брже, постоје и различите субвенције, само је потребно умети тражити информацију на правом месту, уствари бити информисан. Тамо се ради брже, а овде се ради више са људима.
Производна прича је заокружена и Дестилерија Хајдук Спирит званично ће 21. децембра почети онлајн продају преко сајта Хајдук Спирит и то са посебним погодностима за све оне који наруче пакет од шест боца. Први циљ је да српски угоститељи препознају квалитет џина са дивљом боровицим произведеног у Србији и уврсте га у своје карте пића. У међувремену, у зависности од продаје овде, Срданов ће са џином отићи на неки већи сајам пића у Немачкој и Енглеској.
У јануару 2019. у Лондону је један од највећих сајмова пића у свету, а други је у Сан Франциску. На тим местима и дистрибутери чују за тебе, што је добро јер је у свету сада џин толико популаран и има га много. Убеђен сам да је џин са дивљом боровицим из Србије традиционалог стила, потпуно другачији и без проблема квалитетом може парирати познатим бредовима, ако није и бољи, каже на крају Марко Срданов, некада бизнисмен у Аустралији, сада предузетник у српском селу Јовац код Краљева, чија је породица у овој години проширена за још једног малог мушког члана.
Сенка Лучић , ГЗС
