преминуо је у свом дому у Чачку. И док је за свог живота био скрајнут нема сумње да ће ући у антологију српских писаца и српских величина.

Антоније Ђурић, рођен у Сјеница, 21. јануар 1929, био је српски новинар, књижевник, историчар и публициста. Гимназију је завршио у Ужицу. Због писања против комунистичког режима, робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време као и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, Сава Банковић и Борислав Пекић.

После изласка из затвора, највећи део свог радног века провео је радећи као новинар у „Експрес политици”. Био је једини новинар у ‘Политикиној’ кући који је јавно исказивао своје православна и српска национална убеђења.

По његовој култној драми „Солунци говоре”, направљен је и истоимени телевизијски филм 1990. године а он је био сценариста филма. Био је члан је Удружења књижевника Србије. Ђурићева дела су „Солунци говоре”, „Крај Мораве долина наде”, „За част отаџбине”, „Обавештајац каплар Милоје”, „Жене Солунци говоре”, „По заповести Србије”, „Равногорци говоре”, „Црвена куга” (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину” и „Топлички устанак”.

ГЗС