Мартин
Данијелс у Драгачеву (Фото Г. Оташевић)
и
стигао је ономад у Драгачево да осмотри
како овде расте. Српски сељаци, по
традицији, семе купују од Холанђана и
нису једини јер компанија „Агрико”,
која поред Данијелса обједињује 900
његових земљака коопераната, слови за
водећу у свету по узгоју семенског
кромпира.
Покрајина
Флеволанд је од три до пет метара испод
нивоа воде Северног мора, али овај фармер
безбрижно путује по свету.
– Прошле
године био сам у северној Африци и
Израелу, до сада сам посетио укупно 20
земаља. Путујем углавном тамо где је
већ стигло наше семе – каже Мартин
Данијелс за „Политику”.
Тако
се са још 18 фармера из Холандије обрео
у Драгачеву, где су им домаћини били
предузећа „Арум” из Земуна које заступа
„Агрико” у Србији, и „Агромобил” из
Гуче, које већ две деценије послује по
узору на холандске кооперације. Ово је
била прилика да наши ратари из прве руке
чују шта их чека ако једног дана уђу у
Европску унију.
– Много
рада – вели Данијелс. Наследио сам, по
занату, мог оца Јозефа који је такође
обрађивао земљу, али је 1950. године имао
само 28 хектара у полдеру, исушеном
морском дну. Затим смо куповали део по
део, он је умро пре 19 година а био ми је
и ортак и друг, али сам ипак успео да
посед повећам на 132 хектара.
Овај
земљорадник гаји суперелитно и елитно
семе кромпира на 43 хектара, унапред зна
да ће имати годишњи принос од 2.000 тона
и да је откупна цена од 20 до 30 центи по
килограму. О пласману уопште не размишља,
то је обезбеђено преко „Агрика”.
Производња
је изузетно рентабилна али је могућа
тек сваке треће године, пошто у међувремену
два лета мора да одмара ту земљу, сејући
друге културе. На осталих 89 хектара
наизменично гаји остало поврће и биље,
највише црни лук.
– Имам
двојицу радника, Холанђана, од 24 и 52
године, и плаћам их заједно са доприносима
држави, 25 евра по сату. И они од свог дела
уплаћују неке доприносе. У Холандији
не постоји порез на земљу, већ само на
приход. На годишњи приход до 10.000 евра
не плаћа се ништа а изнад тога је стопа
растућа, па код великих произвођача
достиже и 50 одсто.
Данијелс
прича да он има и допунски извор зараде,
јер као посредник обезбеђује радну
снагу из иностранства за фармере у
Холандији. На те привремене послове
долазе махом Пољаци, али домаћина коштају
16 евра по сату иако су становници Европске
уније.
– Они
су обична радна снага у пољопривреди,
а Холанђани раде стручније послове –
објашњава разлику Данијелс.
Гости
су се у Вучковици, уз пиво и хајдучки
ћевап, уверили да српска збиља има и
лепшу страну, па Мартин искрено збори
да га тишти исто што би и сваког нашег
сељака. Нема помоћ, одмену и наследника:
– Супруга
и ја имамо четири ћерке, од 7. до 28. година.
Најстарија има момка али он се не бави
земљорадњом. Поред наше деце гајимо и
једно усвојено, девојчицу.
Како
ће српски земљоделци ухватити корак са
светом?, питамо.
– Тешко,
али мораће. Кооперативе су нам једина
будућност, само што је овде потребно
велико време да би се то схватило – цени
Ратко Вукићевић, власник гучког
„Агромобила”.
Он
наводи и два искуства из ове средине.
Прво се тиче задруге „Воћар Драгачево”
у Котражи о којој се 2003. године распитивао
један Холанђанин, спреман да уложи
капитал. Хтео је, пре тога, да зна може
ли задруга да се уреди као акционарско
друштво и то у року од једне године, а
Вукићевић му је одговорио да „у принципу
може, али за једну годину не може”.
Холанђанин је тада рекао да ће све дуже
од године бити касно. Ето, задруга је
данас у стечају.
– Један
од водећих светских стручњака за семенски
кромпир, Клас Дијкстра, пре неколико
година говорио је земљорадницима у
Рудном на Голији о неопходности да се
удруже у кооперативе. Један старији
мештанин питао је шта бива са оним који
не жели, а Холанђанин му одговорио: „Неће
постојати”.
Г.
Оташевић, Политика