У селу Горње језеро, у општини Плашко, данас на прсте да их пребројиш. Сви су под земљом или ван земље далеко од места где их је колевка заљуљала. Таква судбина није заобишла ни Милошеву лозу Шупице.

,,Вољели смо свој кућни праг,  и тешко смо се одвајали. Мој отац Михаило лађом је отпловио у Америку и стигао у Канзас Сити  још 1910. Имао је тада 33 године и причао ми је да су их све уписали, њих 71 Србина, као Мађаре јер смо тад били под Аустроугарском окупацијом” започиње Милош причу у Тенесију, на брду окруженом шумом где се скућио.

Вели да се овде, на индијанској земљи усред Америке, осећа сигурније и боље него на завичајном огњишту у Хрватској које не може да заборави.

,,Отац је имао дванесторо чељади, са две жене. Мене је, 1936. родила мајка Петра кад је он имао 59 година. Мајку ми стрељаше усташе, а отац умрије 1953. Нисам имао куд напустих кућу па одем у Костолац код сестре Милице на занат. Но немаде ту круха довољно за све, па сам решио да одем у бјели свијет. Што каже народ: докле ме ноге носе и очи виде” приповеда Личанин а у очима се назире сета док враћа слика старих дана.

„Три дана и три ноћи сам ходао, био је 6. јун 1955, те сам утекао преко границе у Јесеницама. Стигнем у Клагенфурт а онда се пребацим у Есен. Ту нађем посао у руднику и две године касније, кад сам зарадио за пут, кренем у Америку. Стигнем тачно 1. маја 1957. у Кливленд. И ту сам муке видео. Први посао ми био код једног Словенца, а онда нађем место у мојој струци у индустрији алата “Кливленд твист дрил”. За три године догурао сам до пословође, али видим да је то само дан и комад. У међувремену стигне у Америку и мој брат и предложим му да идемо у Калифорнију и почнемо нешто самостално. Он се мало опирао, али ја пристао па тако и би. Тамо видим да би механичар могао добро да прође, али ја то нисам никад радио. Одем те купим једног `фолксвагена`, расклопим целог до последњег шрафа, па склопим…Па све поново… И, видим да то могу, јер тада кола нису имала електронику као данас. Први муштерија ми био неки Американац. Дотерао ауто, вели фали му алтернатор. Урадим ја то па још средим кола, мотор оперем и намуњим. Он одушевљен и каже ми. „Ја ћу ти послати све моје пријатеље“. И крену посао ко из воде, али треба нам радња. Обилазио сам и видим велику радњу прекопута, фирма нека се иселила, али то ми је прегломазно. Ипак, запишем број па наставим да тражим. Нема ништа подесно, те решим да окренем број оне велике радње. Јави се човек, видим да има акценат. Пита ме на енглеском: „Ко си ти, одакле си?“ Ја велим да сам Србин , кад он мени: „Ја сам Грк. Дођи код мене“. И, даде ми адресу. Одем ја и дочека ме човек. Каже: „Ви Срби сте поштен народ, ево ти  радионице“. И, баци кључ пред мене. „Платићеш колико ти кажеш и кад будеш могао“. Ја забезекнут, ни тамо ни `вамо. Питам: „Добро, кажи неку цену?“ Али, Грк ни да чује: „Ти кажи кад будеш зарадио!“ Богами, остадосмо ту задуго и направисмо посао. Грку смо сваког Божића ми припињали кирију, никад речи није рекао, само вели: „Бог вас благословио!“ Отале направисмо четири сервиса.

Исплатио му се поштен рад

„Имали смо  механичара  доста, али најбољи ми је био један Талијан. Усред ноћи ме пробуди, тражи кључ да провери да ли је завио један шаф! И плаћао сам их поштено” - прича Милош о свом послу и како је, почевши као неук у новом занату, чудо направио.

,,Кажем ти, мени се исплатило што сам добро награђивао раднике. Имали су 25$ на сат, и све осигурање по највећој стопи. Једном упадне пореска полиција у шоп (радионицу). Моја жена Барбара, Американка, водила је књиге и обавезе према држави перфектно. Они грунуше са пиштољима, тако иду јер им се свашта догађало. Кажу мојој супрузи: `Извините, дајте све папире и документацију`. А она њима: `Немојте се извињавати, требало је и раније да дођете`. Они зачуђени, упитани шта жена хоће да каже. `Па, ми све плаћамо поштено, а прекопута неки држе на црно, не можеш да се бориш лако са таквом конкуренцијом, раде јефтино јер не плаћају порез`. Прође та контрола и следећег јутра око десет бануше телевизијске камере и новинари пред радионицом! Нас прогласили за најпоштеније и најуредније предузеће јер смо плаћали највећу стопу осигурања радницима и све на време! То објаве вести у целој северној Калифорнији и ми од тада нисмо могли живи остати од посла. Више нико није питао за цену! Али ја сам и даље држао исто, и увек сам радницима говорио: `Немојте некоме да продате нешто што му не треба`.

Милош је пре неколико година ипак одлучио да се повуче у пензију.

Живи у брдима Тенесија - полуиндијанац

Изабрао је Тенеси јер га подсећа на његов родни крај. Настанио се на брегу, окруженом километарском шумом, на индијанској земљи. Направио је кућу по свом укусу, од брвана, прокопао 2 километра пута и асфалтирао до ње, урадио себи далековод и бунар. Копао је 200 метара у дубину и добио кристалну воду испод најпознатије планине Смоки маунтинс. „Планина која дими”, тако су је звали Чироки Индијанци јер се са њених гребена уздижу облаци налик на димне сигнале.

Иначе, Милош са супругом Керол, са којом се развео седамдесетих година, има троје деце. Најстарији је Марко (1969) и живи у Калифорнији. Годину касније добио је близанчад којима је наденуо француска имена, сина Дамона и кћерку Колет. Кћи је магистрирала социологију на Берклију и ради у Калифорнији, у граду Аламида. Од 1979. до данас Милошев животни сапутник је Барбара, Американка, са којом није имао порода, али која му је, касније ће се испоставити, у животу и добротворном раду. Занимљива је прича везана за сина Дамона. Био је припадник Америчких ваздухопловних снага. Када је почело бомбардовање Србије затекао се у Јужној Кореји али је добио прекоманду на Јадран. 

Супруга Барбара му је ослонац у свему, фото: ГЗС

„Сећам се да ме је позвао и рекао да се двоуми шта да ради. Знао је за наше порекло, и да би ме његово учешће страшно погодило. Мало му је фалило, само пар година, и имао би добру пензију јер ваздухопловци рано стичу право на њу. Али, одлучио је да напусти војску, и за длаку је избегао војни суд. Рекао им је да су тамо његова очевина, корени и порекло, и пустили су га” - описује Милош показујући слику свог сина у униформи америчке авијације. Млађи Шупица ће касније постати један од  водећих инжењера за екологију, специјалиста за отпадне воде, у  неколико држава Америке.

Добротворни рад

Од  своје отаџбине и кућног прага, сем јаких сећања која му се често враћају, Милош  готово да нема више ништа. Остао му је, додуше, кућни број у завичајном селу „Језеро 35” који је пробушен усташким куршумом у последњем рату. Та табла сада стоји, прикуцана, на почасном месту у садашњем дому. Његова кућа у данашњој Хрватској срушена је до темеља. Али не и његов нагон за правду и хуманост јер је јачи од граната које су разнеле његово огњиште. Више од три деценије бави се хуманитарним радом помажући српску нејач, убоге, болесне и рањене.

Успомена на огњиште - остао само пробушен број куће, фото: ГЗС 

Од пре две деценије на челу је хуманитарне организације ,,Спасимо српску децу” (Save Serbian children) која је од почетка овог века постигла задивљујуће резултате на том пољу. Али, његова скромност није му дозволила да се размеће и хвали тиме. То су чинили други, често незаслужено и без основа. Његовом радом дичили су се и добијали признања људи којима су вагони и вагони помоћи служили само за сликање и публику. Поражавајуће је да често нису ни знали шта се налази у брижљиво спакованим бројним контејнерима, спремним за транспорт у отаџбину. Али били су одлична позадина за фотографисање и бусање у прса.

Хуманитарним радом бавио се при цркви дајући све од себе. Међутим, дубоко се разочарао када је одбила да помогне у збрињавању осам рањеника из босанског рата које је са тешком муком успео да доведе на лечење у Америку. ,,Радило се о најтежим рањеницима, поједини без ногу, руку, очију. Тад сам се разишао са свештеником Милуновићем, а рањенике сам збринуо у цркви  у месту Фрезно. Помогао ми је отац Глигић, рођен у Америци. А поједини су се китили црвеним појасевима као например  извесни Стокић из цркве у Саратоги, а ни једног видео није нити им зна име. Да човек не поверује, чујем да су му то касније одузели” беседи Милош показујући слике рањеника и новинских натписа, поређане на зиду куће. У оку му суза.

Босански рањеници, фото: ГЗС

,,Какве су ти људи муке преживели, ово двоје су умрли” - рече и заплака.

,,Укупно смо преко наше организације `Спасимо српску децу` довели око 130 рањеника са тешким повредама. Најтеже ми је било када је стигло двоје деце којима су требали да ампутирају ноге на ВМА. Брат и сестра Младен и Миладинка Јокић. Седели су са мајком за вечером кад су им душмани убацили бомбу кроз прозор. Деци су ноге скоро покидане биле, а мајци је гелер распорио стомак и црева испала. Срећом, преживела је, а ми смо успели да спасемо деци ноге. Довео сам америчке новинаре и сви су то објавили. Била је то грчевита борба а тим људима представљали смо последњу наду у живот. Њих 27 је у размаку од 7 година било смештено у мојој кући, четворо оду, а четворо нових дођу. Сећам се Живка Хркића: пресађени су му бубрези, Мирослава Стојковића коме је извршена реконструкција лица…Мирослав Павловић имао је рупу у глави и видео му се мозак. Најтежи случај је био Душан Васић о коме је снимљен чак и филм .У логору је мучен до смрти, избавио га је УНПРОФОР и 6 месеци је био у коми. Од батина су му израсли огромни тумори по леђима и овде су лекари успели да га залече. Вратио се али је после неколико година преминуо јер су кренули да расту унутра и угрозили виталне органе” -  набраја Милош.

„На жалост, нигде тих великих Срба није било и сем свештеника Глигића, никог више. Америчка православна црква збринула је неколико мученика, а у свему су ми највише помогли Американци и њихови лекари. Све су бесплатно урадили и показали велико разумевање. А онда за пуном софром слушам неке наше када се окупе и седну за главни астал и наједу добро, па држе убитачне говоре од којих не буде ништа.Тога сам се наслушао и нагледао, и право да ти кажем мука ми је од таквог србовања. Само мали број њих заиста помогне” - говори Милош помало разочарано.

"Зид пун захвалности, ово је моја награда", фото: ГЗС

„А много муке је требало. Само да би, на пример, дошли рањеници на лечење морали смо да тражимо од Беле куће да промене закон јер је САД званично била тада у рату са нама” – прича нам домаћин, показујући папир из Беле куће.

Иначе, ова хуманитарна организација од самог оснивања 1994. године важи за једну од најозбиљнијих у српској дијаспори. У Србију, Републику Српску и Црну Гору упутила је до сада  хуманитарну помоћ у вредности од 80 милиона долара.

Америчке новине су писале о Милошу лављег срца, фото: ГЗС

Између осталог, само на простору западне Србије (Ивањица) упућени су комплети одеће, јакне и панталоне за две хиљаде деце која су о трошку ове организације доведена из градова широм Србије, а Ужице је добило вагон потрошног медицинског материјала.

Хуманитарна организација „Спасимо српску децу” је у сарадњи са фондом ЕУ, за шта је пројекат писао Ратко Шупица коме припада огроман део заслуге, успела да у Смедереву подигне нову школу, чија је градња коштала чак пет милиона долара.

Ова организација је и у Власеници, у Републици Српској, реконструисала основну школу и опремила рачунарима. Није изостала ни помоћ Косову и Метохији јер је изграђена ветеринарска клинака у месту Ранилуг, у косметском Поморављу.

Амерички кардиолози оперисаће у Србији, Црној Гори и Румунији

У један од Милошевих подвига сврстаће се, свакако, пројекат којим би у Србију стигло 12 америчких лекара кардиохирурга, који би оперисали српску децу (до 18 година) са срчаним проблемима.

,,Ради се о 12 великих стручњака са најпознатијијих америчких института који су широм света оперисали на хиљаде деце. Они би потпуно бесплатно у Србији, Црној Гори и Румунији извели најсложеније операције, а након тога држали семинаре на којима би разменили мишљења и искуства на том пољу. Црна Гора и Румунија су већ одговориле позитивно на тај пројекат, али још чекамо одговор Министарства здравља Србије” каже Шупица.

Конзул србије у Чикагу рекао је да очекује да ће у најскорије време стићи одговор од српских власти.

Глас западне Србије ускоро ће емитовати причу о Милошу на Првој српској телевизији у емисији Експлозив. Видео најаву можете погледати   у овом тексту , кликом на ВИДЕО.

Гвозден Николић, Глас западне Србије 

Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије