у сеоском школама све сећа на нека стара времена. Зна се и поштује ред, учитељи и наставници имају неупитан ауторитет пред којим не устапају ни родитељи. Зна се да пре него што учитељ или наставник уђе у учиниоци табла мора бити чиста, а корпа испражњена. Те навике укорењене у раном детињство прате их током читавог школовања, па и студирања.

„Док читам све те натписе у новинама у малтретирању просвтених радника и деце између себе, питам се какви смо то постали и како ће нам бити за неких двадесет година. Тек тада схватим колико се разликују сеоске од градских школа. Ови ђаци заиста шаљу најлепшу слику у овом брзом времену. Никад нисам ушла, а да нису устали и поздравили ме. Има их мало и сви су као породица", каже за РИНУ учитељица истуреног одељења ОШ "Иво Андрић", Ана Петровић.

Да су сложни као породица сведочи и написана песмица, коју држе окачену на зиду.

„Ми смо мала дружина из Теочина, сваки дан за нас је права игра. Волимо школу, волимо знање и увек смо за играње. У нашој школи је увек тако и нема насиља никако", написано је између осталог.

Директор школе Зоран Пантовић истиче да је у свим истуреним одељењима као и у самој матичној школи у Прањанима, ниво вршњачког насиља сведен на минимум.

„Понекад се деси да се деца споречкају, али ми то одмах препознамо и решавамо. Разговарамо прво са њима, а ако није довољно позовемо родитеље и све се то реши мирним путем. Видимо шта се све дешава по градовима, овде тога нема. Никад није забележено да се ученик супроставио наставнику. Кроз разне радионице ми децу учимо и едукујемо шта је то вршњачко насиље и да томе нема места међу другарима и у школи", закључио је Пантовић.

ГЗС/РИНА