У српским православним храмовима на данашњи дан се прославља спомен оснивача Српске православне цркве. Свети Сава је своју отаџбину препородио и просветио, био учитељ побожности и честитости.
Празник Светог Саве један је од највећих храмовних и породичних празника, светкују га многе занатлије, а проглашен је и за школску славу.
Свети Сава је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање, крштен као Растко. Када се замонашио на Светој гори узео је име Сава. Његовим устоличењем за архиепископа 1219. године утемељена је и аутокефална Српска православна црква.
Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности, па је стога и заштитник просветних установа.
Заједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон, свети Сава је основао манастир Хиландар и изградио још 14 манастира, због чега је остао забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори. Сава је преминуо 1235. године у бугарском граду Трнову.
Кнез Милош Обреновић је 1823. године наредио да се Дан Светог Саве обележава као школска слава у Србији.
Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, 2. јануара 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и исте године прослављан у Крагујевцу и Београду.
У одлуци Попечитељског пресвјештенија представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада мора свечано прослављати.
Зачетник српске средњовековне књижевности
Свети Сава је написао манастирске типике - Карејски, Хиландарски и Студенички типик. Преводио је са грчког и посрбио важне правно-теолошке текстове, Законоправило, што је превод Јустинијанове Шесте новеле. То важно правно дело одређује односе цркве и државе путем такозване симфоније.
Преводио је Хипократа и Галена и прикупљао средњовековне медицинске записе, од којих је настао Хиландарски медицински кодекс. У Хиландару је 1198. године основао прву болницу.
Издвојио је најважније из српске традиције, оплеменио је и повезао са највећим духовним и цивилизацијским достигнућима свог времена. Веома млад, око 1192. године, отишао је у Свету Гору где се замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон.
У Никеји је 1219. од византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је средиште одредио манастир Жичу.
Био је необично вешт и у државно-дипломатским пословима. Године 1208, у манастиру Студеници над очевим телом, које је пренео са Свете Горе, измирио је своју завађену браћу Вукана и Стефана.
Преминуо је у тадашњој бугарској престоници Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку из ходочашћа у Јерусалим, после једне дипломатске мисије за Бугарску архиепископију. Према записима из тог времена, глас о његовој смрти стигао је у Србију 27. јануара, па се у СПЦ на тај дан служе литургије.
Његове мошти су из Трнова пренете и сахрањене у манастиру Милешеви 6. маја 1237. године. Мошти је спалио Синан-паша 1594. године на Врачару. На том месту сада је спомен-храм посвећен Светом Сави.
ГЗС/ Извор: РТВ
