закона о запосленима у јавним службама траје већ месецима. За поједине синдикате Нацрт је дискриминаторан јер запосленима одузима „синдикална и радна права“. С друге стране, у Влади Србије истичу да је баш овакав закон потребан за уређење ефикасног и правичног система радних односа у јавним службама.

Колико је сукоб озбиљан сведочи и чињеница да Социјално-економски савет Владе Србије средином октобра није успео да усагласи мишљење око Нацрта закона због чега је и отказана најављена конференција за новинаре.

Бојан Урдаревић, професор радног и социјалног права на Правном факултету Универзитета у Београду, каже за Инсајдер да је Нацрт закона о запосленим у јавним службама само још један у низу закона којим се повећава несигурност запослених, овога пута у јавном сектору, а по узору на већ спроведене мере у приватном.

„Нажалост, полако се напушта концепт сигурности запослења и сведоци смо, још од доношења Закона о раду из 2001. године, тренда опште дерегулације и флексибилизације радних односа. То није својствено само нашој држави већ и многим другим државама и тешко је у овим условима борити се против тога јер рад постаје све више економска, а све мање правна категорија,“ истиче Урдаревић за Инсајдер.

Према његовим речима, за разлику од појединих држава у окружењу, радно законодавство у Србији још поседује одређене заштитне карактеристике, међутим, то неће трајати још дуго с обзиром на идеолошко опредељење Владе Србије.

„Дакле, није циљ радних закона да запослени буду сигурнији, већ да се обезбеди привредни амбијент за страна улагања где се рад посматра као трошак производње. Овај нацрт закона је само један у низу таквих закона, те свакако његов примарни циљ и није да обезбеди сигурност радних места већ да подстакне смањење броја запослених у јавној управи,“ објашњава Урдаревић.

Јавне службе по узору на приватни сектор

Министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић образлажући закон навео је да ће он омогућити бољу организацију и вредновање рада у јавним службама, а тиме и допринети бољем квалитету услуга које држава пружа грађанима и привреди.

Међутим, Урдаревић је скептичан према томе да ће додатно оптерећење и већа несигурност запослених допринети повећању квалитета услуга у јавним службама.

У том контексту он наводи законско решење које се односи на додатно оптерећење на раду и које прописује да је запослени дужан да ради и послове који нису у опису његовог радног места у случају да на том радном месту нико тренутно није запослен. Урдаревић сматра да се тиме уводи „квази прековремени рад“ будући да ће се прековремени сати у том случају плаћати од четири до 10 одсто више уместо 26 одсто како је предвиђено Законом о раду.

Такође, наводи да у закону „не сме да се нађе“ члан који прописује да „радно место може да се попуни заснивањем радног односа на неодређено време ако оно није попуњено“, јер отвара могућност за арбитрарно одлучивање директора ко ће бити запослен, као и „дисциплиновање непослушних“.

Урдаревић сматра и да одредбе закона које се односе на премештање запослених код другог послодавца могу да буду простор за злоупотребу, јер представљају „нови институт који може да омогући директорима јавних служби да се баве лизингом радне снаге“.

„Овакво нормирање је врло проблематично и погрешно, јер би ови разлози морали да буду утврђени само колективним уговором, правилником о раду или уговором о раду. Када се томе дода и одредба која предвиђа да запослени остварује сва права из радног односа код послодавца од кога је премештен добијамо резултат да запослени у јавним службама могу да буду уступани код приватних послодаваца, а да држава плаћа све њихове трошкове,“ наводи Урдаревић за Инсајдер.

Колективни уговори у „пензији“

Према Закону о раду колективним уговором запослени могу да остваре већа права и повољније услове рада од оних утврђених законом. Међутим, према Нацрту закона о запосленим у јавним службама синдикати неће моћи да преговарају о платама, као ни о свим другим питањима регулисаним законом, чиме се привилегују запослени у јавним предузећима.

Урдаревић истиче и да се овим доводе у питање већ закључени колективни уговори, јер ће евентуалним ступањем овог закона на снагу њихове одредбе једноставно престати да важе.

„О чему ће се преговарати када је највећи број питања уређен законским и подзаконским актима? Напомињем да је највећи број колективних уговора до сада закључен у јавном сектору, што је жалосно али истинито. Оваквим регулисањем можемо комотно да „пензионишемо“ колективне уговоре јер их у приватном сектору има јако мало, а биће их још мање“, каже Урдаревић за Инсајдер.

Законом се уводи „нова категорија запослених“

Како су у Министарству за државну управу више пута наводили, њихова идеја је да се одређене јавне службе обухвате једним законским текстом, чиме би се нашао један заједнички именилац за све делатности – од здравства, преко просвете, до културе, науке и социјалног рада.

Међутим, Урдаревић сматра да су ове области превише разнородне да би могле бити обухваћене једним законом.

„Код оваквих закона постоји оправдана опасност, а што се и показало на појединим местима у Нацрту закона, да одређена норма буде применљива само за једну делатност, али с обзиром да се не каже у закону о којој се ради, она постаје универзално применљива на све делатности јавних служби. Тако смо у Нацрту закона добили доста одредби које су преузете из здравствених закона или о којима се преговарало са синдикатима из области здравства, али се оне не могу односити на просвету, културу или слично,“ објашњава Урдаревић.

Према његовим речима, закон је и селективан, јер је „опсег примене далеко ужи“ од онога шта нам сугерише његов назив. Закон изузима из примене јавна предузећа и привредна друштва која делују у областима јавних служби, а неће се примењивати ни на запослене у јавним службама за које је предвиђена обавезна приватизација.

„У том смислу је овакав назив закона дезавуишући јер се примењује само на један одређени део јавних служби,“ каже Урдаревић за Инсајдер.

У образложењу Нацрта закона се истиче да би он требало да регулише проблеме који нису препознати у Закону о раду или који би требало да буду уређени на другачији начин.

Међутим, Урдаревић поставља питање због чега онда у Нацрту има скоро 30 норми које упућују на Закон о раду.

„Другим речима, када се из Нацрта закона „одстране“ све упућујуће норме које се односе на општи или посебан пропис, остане јако мало, а ми постајемо сведоци настанка једне нове категорије запослених лица који нису ни у општем ни у посебном режиму радних односа,“ закључује професор радног и социјалног права на Правном факултету Универзитета у Београду.

Инсајдер