Судбина се поиграла са њом и као дете је оставила без оба родитеља, прво је изгубила оца а потом и мајку. Сама, са две сестре остала је да настави очевим стопама и да имање одржава баш онако како је и њен отац.

Иако дете, преузела је на себе најтеже послове на имању и сада са поносом каже: „То је мој живот, ја сам срећна овде“. Две старије сестре, отишле су са имања, најстарија живи у Француској средња у Рајковцу а Јелена је остала сама.

Њено имање састоји се од 15 хектара плодних ораница са којих се убира летина и прехрањује око 30 грла крупне стоке, краве, коњи, овце, козе, свиње, ту је и живина, пси, мачке.

„Ишла сам у школу, била сам дете, али ми никада није било тешко, устанем у 5 сати да помузем краву, очистим око животиња, па онда у школу. Кад дођем наставим даље, да помогнем мајци да заштитим њу. Била је болесна, сестре су слале новац за лечење ја нисам имала новца зато сам радила на имању да допринесем и зарадим и ја. Болест је савладала, није издржала, живот ме је рано натерао да ојачам и да постанем стуб куће. Схватила сам да морам даље, животиње морају да једу и пију, мора о њима да се брине, спремам им храну за зиму у томе ми помаже стриц. Преко лета су на испаши све док има траве, ништа им не недостаје а љубави имају највише“, објашњава ова млада девојка.

Јелена и Ајше, фото: Приватна архива

Миљеница фарме је кобила Ајше, њу је добила од стрица на поклон. Прича нам како се кроти коњ:

„Животиња осећа вашу љубав, пажњу, негу, разуме ваше речи, осећа вашу патњу и бол. Коњ је нешто што мене испуњава, то је љубав која не може да се опише, ја сам Ајшу добила од мог стрица и једно теле, од телета смо ширили и добили фарму крава. Ајшу сам научила да легне да се поздрави да прошени, то је као кад васпитавате дете, ја са њом могу да уђем у ватру она неће да ме пусти, то је љубав она то осећа. Идемо на такмичења, сајмове освојила сам доста награда, кротим и другима коње. Многи мушкарци на такмичењима изгубе од мене. Једном приликом друг из Петровца и ја на тркама, и само се чује „Петровац трчи, ал не може да стигне Шуме“, била сам бржа. Онолико колико јој дате и посветите јој пажње и љубави толико ће и она вама вратити. Оно што ја радим са коњима, многи мушкарци не би смели, зато ми дечко често каже: „То није жена то је човек“, насмејано каже Јелена.

Пехари које је Јелена освојила на такмичењима, фото: приватна архива

Коње јаше већ 15 година, а први пут је са својим коњима отворила познату манифестацију у Тополи „Опленачка берба“,пре седам година. Од тада, сваке године, Јелена поносно иде на челу колоне, са својом Ајшом у пратњи сестре и са српском заставом.

Јелена сваке године отвара Опленачку бербу, фото: приватна архива

Њена храброст и велико срце остављају без даха. Осмех на лицу и позитиван дух натерали би многе да се постиде, кад кажу да нешто не могу и да им је тешко. Јелена се не жали, срећна је са оним што има, а има и планове за будућност.

„Идем ка томе да отворим школу за теренска јахања. Да проширим фарму да имам још коња и оваца. Гајим романовске овце, јако сам задовољна том расом. Највећа подршка су ми сестре, стриц и дечко. Увек ми прискоче у помоћ, сама телим краву, али није ни ветеринар далеко. Тешко је опстати на имању, краву мораш да осемениш много пута док не остане стеона, има трошкова, али се и заради. Волим овај посао, волим моје животиње, волим село, чист ми је образ не стидим се да радим, ту сам где сам, ту остајем“, одлучна је ова млада девојка.

ГЗС/ ТопПрес

Јелена кроти коње а Ајше не би дала никоме, фото: приватна архива