власником Гласа западне Србије у коме су навели да је Николић гласноговорник српског сељака Западне Србије. Интервју преносимо у целости.

Ограђује се од звања новинар, јер за то није учио школе, а добро познавање човека из народа, јер је и сам такав, сматра разлогом за успех и популарност у свом раду.

Гвозден Николић који себе назива народним репортером, рођен је на Равној гори, у Коштунићима. С поносом каже „у штали“ заправо привременом објекту у који је са једне стране улазила стока, са друге људи, у којој је његова породица чекала довршетак нове куће, која и данас, лепше и већа него икада у свом постојању, стоји на том месту. Ту је први пут „угледао небо“.

Николић: Немам факултет али свашта сам научио за две деценије радећи као новинар

Једно време је радио у металској индустрији, али стицајем околности, пре склон вери у Божју промисао, у руке му је доспела камера. Дуги низ година радио је као камерман, никада не бирајући посао и испало је добро. Са камером је подигао подигао четворо деце, а онда се десило несрећно време и гашење медија. Иако је на хиљаде колега остало без посла, он истих проблема није имао. Уласком у 2008. оснива продукцију, ЧАЧАК ВИДЕО, затим ГЛАС ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ, данас доминантан у том делу земље, који покрива око 22 општине. Године 2018. оснива и Новинску агенцију РИНА, другу у Србији по броју емитованих вести, одмах иза Танјуг-а.
- Преко РИНЕ смо успели да из унутрашњости Србије свакодневно емитујући на десетине нових вести, надиграмо много значајније играче и направимо сјајне резултате. Тиме смо учинили прави подвиг у времену у којем живимо. Нема вести које нисмо објавили, једино је било важно да је она тачна, и никада ме нико није назвао телефоном питајући: „Зашто си ово пустио?“ Проблем сам имао само са фотографијама, и мислим да ћемо око тога морати да порадимо са удружењима, јер је то отишло толико предалеко да данас медијске куће плаћају на стотине хиљада ауторска права, а неке од њих ће због тога бити затворене - каже господинн Николић.

Обележен је као гласноговорник српског сељака Западне Србије, а ради прилоге из целе земље. Радо је виђен у Војводини, Источна Србија је препуна лепих прича. Добрих тема има свугде и није све црна хроника.

Најежим се када Дневници почињу црним вестима. Није то Србија. Човек стиче погрешан утисак. Србија је нешто сасвим друго. Ја сам дао реч обичном народу, а то је већинска публика - додаје наш саговорник.

Пронаћи тему је за њега једноставно. Оде у кафану или седне испред неке задруге и слуша приче тамошњих људи, житеља, пољопривредника. Добре или лоше, поучне свакако. По његовим речима, приче су свуда око нас, а највећи проблем је у њиховој селекцији, аутоцензури, или умешаности политике:
- Да ли је добро то што радим или није, не знам, али то што је моја емисија „Нећете веровати“ у топ 10 најгледанијих у Србији, говори нешто. Приче о обичном свету, које долазе до очију и ушију обичног народа, је добитна комбинација. Са емитовањем сам почео пре три године, али се забринем кад видим рејтинг на националном нивоу. Некада ме ухвати страх, постајем критичан, бринем да у наредној „не попустим“.

Аутентичне приче

Кључем успеха својих прилога и емисија сматра што увек иде сам, са камером, а када дође код домаћина, с њим попије кафу и ракију, поразговара о идејама за предстојећи разговор. А када разговар почне, осећа како домаћин дише. Никада не води површне разговоре са три питања, поставивши саговорника уз зид или прошће. Пусти човека некад и да опсује, има право да каже оно што га боли, а може да буде и корисно. Важно је да су приче аутентичне и да се ради из душе, поштено.

Они који тако раде имају перспективу у овој професији. И они који се не плаше да кажу истину:
- Ја се бојим само да не слажем. Радећи на такав начин, моја продукција је као дописништво повезана са шест телевизија и око 10 електорнских и штампанијх медија. Никада ниједан медиј нисам злоупотебио, али употребио јесам. Да помогнем човеку, народу нашем и мислим да су медији, они прави, одличан механизам и копча између власти и народа. Поносан сам на себе, а дешавало ми се више пута, да сам „нагазио неку вест“, као што је то био пут за Девиће (Ивањица), који спаја пет месних заједница са око 3.000 људи и 120 ђака, до којег због огромних рупа на путу није стизала роба у продавнице. Без обзира што је то био „камен у ципели“ власти, искористио сам присуство председника у том крају и лично сам му се обратио питањем: „Када ће се градити пут? „ И пут дужине 8,35 км се ради. Помогао сам народу, а ништа нисам тражио за себе. И то је начин на који ја доживљавам медије. Не слажем се са патетиком, кукњавом „ништа не ваља“, „тешко је“... А када је то па било боље? Памтим времена која не могу да се пореде са овима. Не хвалим ни једну власт али, што народ каже: - „Криво стани, ал’ право реци!“ Можда ме и зато народ препознаје, откуд знам.

О селу и српском сељаку

- Жилав је то народ и мислим да му је највећи ударац задат 80-тих година када су села испражњена. Тешко ће нама село да се опорави, али неће зарасти у коров. Све више људи крчи своја домаћинства, води рачуна о својој дедовини и како буде расла привреда, економија и како ко буде имао пара у џепу, мислим да ће први слободан динар уложити у своје темеље, у очевину или дедовину. Ја сам то урадио. Имам 200 дуња и 13.5 ха земље. Када престанем да будем народни репортер оде Гвозден у Коштуниће.

О Сабору виолиниста каже:

Од 20-22 августа ове године, у селу Прањани, код Горњег Милановца, на пола пута од Такова до Милошеве Добриње, виолина ће поново открити праву домаћинску, српску душу. Србија је одавно знала где станује хармоника, где станује труба, али виолина је била подстанар и стално некако по ћошковима. Године 2019. дошао сам на идеју да оснујемо САБОР ВИОЛИНИСТА, по угледу на Гучу и Сабор трубача, који ове године обележава 60 година постојања. Имао сам срећу да ме је послушала локална власт, председник општине Горњи Милановац, Дејан Ковачевић, који ми је на предлог пружио руку и рекао: „Ради!“

Те године било је 50 хиљада људи, а сви су очекивали мало већи вашар. То је био шок чак и за мене. Међутим, све се то скрцало, блокирало варошицу са свих страна. Успели смо да изнедримо сјајног виолинисту из Новог Сада - Момира Јовановића и направимо изузетну манифестацију. Прошле године смо је само обележили, а ове очекујемо 100 до 150 хиљада људи и готово сам убеђен да ће тако да буде. Јер, виолина је у души српског народа, и када кажеш виолина или труба, мени је пред очима и ношња и шајкача и оно што нас обележава као народ: гостопримство и традиција... Све је ту...преноси Топ Србија, најбоље из Србије.

Топ Србија, најбоље из Србије / ГЗС