Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге. Службено писмо у овом месту било је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском – „Gemeindeamt” и „Poglavarstvo opštine” – а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.
Ови пабирци из студије историчара др Богдана Трифуновића – „Живот под окупацијом” – сведоче по којим је правилима живела читава, окупирана Србија између два новембра, 1915. и 1918. године.
- Желео сам да осветлим једно кратко поглавље у трајању Србије и Чачанског округа, током којег је велика историја напросто прогутала малог човека. Да утврдим како се тих година преживљавало у селу и граду, од чега боловало или умирало. Зато сам међу изворе уврстио и мемоаре српских аутора али и аустроугарских официра, директних актера окупационог режима у Србији – говорио нам је по завршетку студије др Богдан Трифуновић, иначе докторант Института „Artes Liberales” Универзитета у Варшави а данас директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку.
Чачак је напуштен 1. новембра 1915. године у 16.00 сати без борбе и испаљеног метка са српске стране. Команда војске одредила је др Венцеслава Стејскала, мајора српске војске чешког порекла, да према Женевској конвенцији преда чачанску болницу окупационој сили што је он и учинио и то у униформи српског официра, коју је одбијао да скине све време окупације иако је враћен у болницу, на посао.
Сутрадан, 2. новембра, команда места аустроугарске војске наредила је свим власницима да отворе дућане и кафане. Чачански хотел „Крен” стављен је на располагање официрима окупатора и преименован у „Viribus Unitis” (Сједињене снаге), а командант је тражио тројицу таоца који животима гарантују да се војсци ништа неће догодити од стране становника. Одређени су прота Сретен Михаиловић, трговац гвожђаријом Наум Трифуновић и неки Ристић.
Тако су почели први дани окупације о којима ће Исидора Секулић касније у „Записима” рећи: „Кад један народ буде прегажем и смрвљен, настане нешто као преисторијско доба...Научили смо да све не значи ништа”.
Зло и наопако за сваку кућу био је улазак швапских таљига у авлију, у које су војници трпали све што затекну, а нарочито је упамћен цуксфирер Вајс из чачанске жандармерије, јер је непогрешиво налазио скривено оружје, бакар и храну.
Српска војска је отишла из земље и ко би сад могао помоћи, ако не Руси? Макар у жељама. Већ прве окупационе јесени, аустроугарски официр и књижевник Шандор Фридрих Розенфелд, бележи у Чачку да је „разговарао са неколико истакнутих мештана и био запањен колико људи мало знају о ратном стању”. Рекли су му да Руси марширају преко Марне у Софију и да су већ ушли у Београд.
Сви војници који су погинули у чачанском крају или умрли у Градској болници сахрањивани су на истом гробљу прекопута, са централним спомеником и натписом „Es starb ein jeder fur sein Vaterland” („Умро је сваки за своју отаџбину”).
А цивили нису могли да преболе колеру, дифтерију, маларију и глад.
У недостатку робе и новца развила се трампа, иако забрањена. За килограм масти сељаци су тражили и добијали пет килограма шећера. Званични курс био је једна круна=два динара, килограм шећера коштао је 14 круна, док је власт објавила обавезан рад за сву децу старију од 12 година и казне од 50 до 100 круна за сваки незасејан хектар.
Од шљива су прављени пекмез и ракија, али ни једно ни друго није допало српских сељака. Печење ракије 1918. године организовано је тако да су све каце за шљиве скупљане на једном месту у општинама и ту су их сељаци пунили, довлачећи шљиву. Лиферанти су пекли ракију, окупатор је узимао свој део а сељаци ништа.
Власници шљивика добијали су годишње само 50 литара љуте за своје потребе, док је у крчмама била забрањена продаја националног аперитива. Уместо ракије, гост је могао добити једну или две чашице коњака а крчмари су онда, шта би друго, бојили ракију и продавали је као коњак.
Ни у рату, или поготово у рату, од шверца нема одбране. Чачански препродавци крили су вреће са храном у, ни мање ни више, соби председника Преког суда, знајући да ту нико неће тражити шверцоване намирнице. Зато су председниковом посилном, војнику Шеферу из Чешке, свакодневно давали по тањир јела.
Велики рат био је погубан по становништво Србије. Ево чачанских бројки. Варош је 1910. године имала 5.671 становника (3.424 мушкарца и 2.247 жена), а 1916. године само 4.156 душа (1.654+2.502). УЧачанском округу (срезови Чачак, Краљево, Гуча, Ивањица, Ушће, Рашка) за тих шест година број становника смањен је са 138.911 на 114.783. Године 1916. у Округу је рођено 1.931 и умрло 2.436 мештана.
Последњи воз са аустроугарском војском напустио је Чачак 25. октобра 1918. године, али су у Овчар Бањи пругу минирали и оборили га Михаило и Војко Чвркић, браћа из Рожаца са Каблара. Иако је окупатор све време одузимао оружје од народа, кад је војска Монархије одлазила по селима око Чачка трештало је као о Божићу.
Трифуновић је студију закључио поделивши становништво Чачка, по односу према окупатору, на три групе:
- Највећи део прихватио је реалност окупације, тражећи у веома неповољним условима што бољу прилику за преживљавање. Мањински део је оружаним отпором одговорио на насилно заузимање Србије и политику репресалија. Трећи део, вољно или не, учествовао је у окупационој власти, углавном држећи положаје у општинским канцеларијама или обављајући обавештајне услуге.
ГЗС/ Г. Оташевић
